———————

Ненад Грујичић

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, ПЕСНИК СРПСКОГА КОЛА

Култ Бранка Радичевића јединствен је  у српској поезији. Појава његове прве прве књиге „Песме“ (Беч, 1847) представља чисту револуцију у развоју српске поезије, књижевности и језика. Отуда, само један је Бранко, и само он носи круну тога имена, као што су један Миљковић, Ћопић, В. Радичевић илити Чучак.

Мит о Бранку Радичевићу почиње да се развија другим, успелим покушајем преноса његових земних остатака из Беча на Стражилово. За разлику од првог покушаја, 1877. године, када је ударом Лазе Костића на Змаја (песмом „Права Бранкова жеља“ на песму „Бранкова жеља“), па племенита акција застала, овога пута све је кренуло како ваља.  Организоване су многобројне приредбе, сéла и забаве чији је приход био намењен за трошкове преноса Бранка.

Новосадска „Застава“ 1883. године, из месеца у месец, доноси дуге спискове имена приложника из свих крајева где на Балкану живе Срби, који новчано и на друге начине помажу из Дубровника, Новог Сада, Задра, Београда, Сплита, Пожаревца, Книна, Сомбора, Сења, Кикинде, Карловца, Будве, Загреба, Крупња, Вршца, Брода, Лознице, Граца, Беча, Дрниша, Каменице, Земуна, Котора, Херцег Новог, Суботице, Бечеја, Рисна, Руме, Вуковара и других места. Најлепши венац, са Бранковим именом,  искован од чистог сребра у Русији, поклонио је црногорски кнез Никола; венац се данас налази у Завичајном музеју у Сремским Карловцима.

У Бечу 1883. године, на челу са Пајом Марковићем-Адамовим, који ће касније постати власник и уредник листа „Бранково коло“ (1895—1914) у Сремским Карловцима, формиран је нови Одбор за организовање и пренос Бранкових  земних остатака на Стражилово. То је била изузетна идеја са високо израженом свешћу о значају таквога чина са митским предзнаком, то јест знаком имена и дела младог Бранка Радичевића, а тиме српског идентитета и континуитета.

И европска штампа пише о томе. Ево вести из недељника „Џон Бул“ (Лондон, субота, 4. август 1883.), у преводу Милене Грујичић: „Ове недеље, земни остаци најпопуларнијег српског песника уклоњени су са гробља Св. Марка у Бечу и пребачени на Стражилово, близу Карловаца, које је песник одабрао за место свога починка. Бранко Радичевић, или само – Бранко, како је обично у народу називан, рођен је у Броду 1824. године. Он је имао највећи утицај на књижевни развој српске нације. Бранко се може назвати и зачетником модерне српске књижевности. Као лирски песник, он се, можда, најбоље може описати као српски Бернс, и као такав, српски песник par excellence. Бранкова највећа амбиција – да посети фатално Косово поље и да напише еп о тамошњој бици – спречена је његовом прераном смрћу 1853. године.“

Сâм чин преноса и друга сахрана – на Стражилову, инспирисали су у том времену многе песнике који су се здушно латили пера и о томе писали, боље рећи певали у славу Бранка: Јован Јовановић Змај, Илија Огњановић, Паво Орловић, Вид Вулетић Вуксановић, Лазар Томановић, Тодор Драгић, Крста Поповић, Филип Радичевић, Аноним, Филип Ј. Ковачевић, Аноним (песма на немачком), Драгомир Брзак, Јован Симеоновић-Чокић, А. Кузмановић, М. Милисављевић…

Песници пишу песме (о) Бранку и после те године (1883).  Као траг томе, истиче се „Бранково вече“. Споменица о прослави педесете годишњице „Ђачког растанка“, Књижевна задужбина И. М. Коларца, 1894. Песме (о) Бранку испевавају: Јован Сундечић, Марко Цар, Светозар Ћоровић, Васа Крстић, Андра Гавриловић, Ђорђе Ђ. Стратимировић,  Владимир В. Јовановић, Јосип Берса, Стеван П. Бешевић. Или, на пример, о прослави 100. годишњице Бранковога рођења (1924), песме објављују: Иво Војновић, Алекса Шантић, Рикард Каталинић Јеремић, Владо Марковић, Владимир Назор, Милан Ћурчин и други.

Између прославе педесете годишњице „Ђачког растанка“ и стогодишњице Бранкове смрти, песме штампају многи. У Босни и Херцеговини, на пример – Срби мухамеданске вере, који се тако и изјашњавају: Авдо Карабеговић, Ћазим Ћатић и Осман А. Ђикић. Крајем 19. века у сарајевској „Босанској вили“, Карабеговић пева:

Штета сунцу што те још не грије,

Штета пјесми што те више није,

Штета земљи што те млада крије,

Штета, Бранко, што те Српству није!

У истом периоду, у истом књижевном листу Ћазим Ћатић слави Бранково српство:

И сад Бранко твоје име живи,

Српски народ у срцу га носи,

И сад твоме полету се диви;

И тобом се још ув’јек поноси.

Такође, на крају 19 века, у мостарској „Зори“, Осман Ђикић у терцету пева Бранку:

Твојих снова остварена јата:

О, гле Коло једнокрвне браће –

Братска рука, братску руку хвата!

То се догађало пре сто двадесет и коју годину, а на Балкану су у међувремену прегрмели многи режими и идеологије, политике и ратови. Државе су нестајале, па се рађале, растакале, а онда опет заснивале. Српски народ и језик доживели су жестоке ударе у том релативно кратком времену – у Сунчевом систему. Из српског корена, и данас, још је сунцем обасјано велико стабло нашег идентитета чије гране су одваљивали и откидали многи, присвајали мењајући име језику, називајући себе новим нацијама и народима. Сведоци смо тога и крајем 20. века, и данас.

На свечаном отварању 42. Бранковог кола, 6. септембра 2013. године, Владимир Јагличић је рекао: „Зар је случајност то што многи околни народи користе српски језик у свакодневном свом животу? То се не може прописати, већ говори о ванредним могућностима тог језика, од народског до академског. Таква пријемчивост је и могла изнедрити једну културу која се прелива ван своје просторне и бројчане ограничености, са уверењем да је управо она наш главни допринос себи и свету. То живота и кошта и вреди.“

Све то уствари говори о огромној снази српског корена и стабла које недри и препушта другима дах свога језика, ма како га они политички кречили и називали. А оно што је дневном политиком обојено не може поседовати вечну вредност за разлику од истине коју је испевао песник у свом „Колу“ из „Ђачког растанка“, и ово: „Ал’ што спевах неће у гроб сићи“.

Борислав Михајловић Михиз је рекао: „У овој земљи нико не зна да Коло у Бранковом  Ђачком растанку није југословенско, већ српско.“ На свечаном отварању 19. Бранковог кола 1990. године, у својој беседи Рајко Петров Ного је и то појаснио: „Загрцнут од вијека у који су провалиле свакојаке, у турском ропству затомљене наде и енергије, Бранко у коло позива витезове, змајеве и соколове из свих српских крајева –  Све од мора Јадранскога/ И од града тог Белога/ Све од оног Дренопоља / Што с отеже мору Црну – не бркајући, као што то многи и данас чине, промјенљива (по)крајинска имена са непромјењивим презименом националним.“ Ного вели и ово:  „И на крају, зашто је све ово требало рећи. Па зато, браћо, што смо много лагали.“

То Бранково „Kоло“ било је предметом разноврсних (зло)употреба, понајпре са становишта дневнополитичких интервенција у историјској пракси. Да, „Коло“ Бранково на јавним приредбама, школским манифестацијама и другде кићено је оним амблемима и знацима које оно не поседује, а на чему су инсистирали режими  једне и друге Југославије кривотворећи срж Бранкове идеје о свесрпском јединству на балканским просторима.

У припреми преноса земних остатака Бранка Радичевића, у два покушаја,  из Беча на Стражилово, у илустрованом календару „Орао“, 1877. године уредник Стеван В. Поповић, поводом дéла поеме названог „ Бранково коло“ у „Ђачком растанку“, каже да је то „симболичка фигура којом песник спаја све Српство у једно; задахњује га успоменама на славна јуначка дела предака и одушевљава га за бољу будућност“. Затим додаје: „Вид поскочице којом јури овде поема на вис, тако је згодно изабран, да песниково одушевљење узноси свакога муњевитом брзином у оне више сфере, где престаје сва пределска и племенска разлика, но се све Српство спаја у једно коло.”

Дакле, Српство у „Колу“ Бранковом, и то великим словом исписано, живуће је и истинито, логично и природно као препородна идеја у 19. столећу. Век касније, Миодраг Поповић каже: „Коло братства, најпопуларнији Бранков текст, пева се и игра као посебна игра. Кола младих српских родољуба била су у Бранково доба знак националног пркоса и поноса.“  Ово Поповићево иступање није било лако показатиу Титовој Југославији, где се на придев српски гледало искоса и са исуканим оптужбама.

По неким сведочанствима, „Коло“ Бранково појавило се и 1846. године на једном балу у Бечу у сали Софијиног купатила. Коло је повела Вукова кћерка Мина Караџић (Бранкова неостварена љубав), одевена у српску народну ношњу са фесом и кићанком. Уз Мину су се у коло хватали наши млади који су тада из свих српских крајева живели и школовали се у Бечу. Дабоме, било је и Бечлија, и других, у колу те вечери, и касније, и другде – да осете што би Петар Кочић рекао, „слатку душу“ српску,  распевану, разиграну, душу бранковску која воли и љуби сваког добронамерног човека као брата свога или сестру своју пред Богом. Дакле, „Коло“ релативизује све пределске и племенске поделе српскога народа расутог и стегнутог под окупаторским јармовима аустријског и турског царства на Балкану.

Бранко Радичевић као да је писао своје „Коло“ из визуре данашњег времена на Балкану. То његово „Коло“ и данас је и те како актуелно,  оно је позив на уједињење српскога народа после распада Југославије деведесетих прошлог века. Е, да је само мудре главе у тзв. дневној политици да то здраво види, објасни кроз Бранка, и у миру реализује.

Ето, шта су песници – прекогнитивни чудотворци, они чак надскоче сопствене идеје и визије, релативизују време, то јест распрше у парампарчад наметнуте концепте током историјских фаза разноразних идеологија и политика што у сукобима стварају и у крви разбијају те исте кратковеке државе у још ситније, са неизвесним постојањем у овом делу Европе.

И у поеми „Пут“, пред осталога, Бранко Радичевић предочава српско јединство у борби за слободу, за матерњи језик, извор народне чистоте, па се наспрам совуљаге као симбола српске раскорењености указује слика уједињених крилатих птичјих јата одасвуд:

Једна – друга – баш читаво јато,

Али јато, брате, умиљато,

Све славуји са Дрине и Саве,

Са Неретве воде и Мораве,

И са Крке, Лима и Цетиње,

И са мора, оне воде сиње,

Долетеше, одма’ попадаше,

На јаворе дрва поседаше,

Запеваше српску царевину,

Српску славу, српску госпоштину.

И, коначно, и данас, на Бранковом гробу на Стражилову, на споменику подигнутом 1885. године (два лета после преноса његових земних остатака) испод златног крста златним словима пише: БРАНКУ – СРПСКИ НАРОД. Два доња степеника направљена су од топчидерског камена, а трећи од камених коцака планина где живи расути српски народ, на којима је ћириличним словима исписано: Фушка гора, Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки брег, Велебит и Авала. Треба ли томе шта додати?

—————–

ИЗ НОВЕ АНТОЛОГИЈЕ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА „АО, ДАНЧЕ, АЛА СИ МИ БЕО“ – ЦВЕТНИК ПЕСАМА (О) БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ (БРАНКОВО КОЛО, 2024)