На јучерашњем свечаном уручењу награде „Печат вароши сремскокарловачке“, 15. марта 2021. године, на дан рођења Алексија Радичевића, по старом календару у Броду на Сави, лауреати су говорили по једну своју песму у славним просторијама Бранковог кола у Сремским Карловцима. За малу панораму награђене поезије у Бранковом колу, доносимо фотографију са јучерашњег догађаја, цртицу о Јовици Ђурђићу и једну његову песму.
Јовица Ђурђић (рођен 1949. године у Глоговици на тромеђи Дервенте, Добоја и Модриче, живи у Малинској у Истри) награду „Печат вароши сремскокарловачке“ добија за две књиге изабраних песама: „Врх тишине“ и „Лековита светлост“ (Bookland, Београд, 2020). Ове књиге налазе се у петнаест томова изабраног дела Јовице Ђурђића, штампаних ове године, који садрже поезију и прозу, песме и приче (и један роман) за децу. Од почетка бављења поезијом, Јовица Ђурђић истрајава у стваралачкој потреби да изрази истину душевности и телесности, лепог као смисла живота, мотивa жене и љубави земаљске. Увидом у награђене књиге, али и у изабрана дела Јовице Ђурђића у целини, уверавамо се да је овај песник и писац и те како „имао се рашта и родити“.
Час самоће. Без топлог даха жене.
Соба над морем, купицама пене.
Лице на длановима, одлутале зене:
Сто, књиге, јабуке, трагови сене.
Час тишине. Светлост предмете злати:
Шума, птица, поље, усковитлане влати
То давна је слика коју мисао врати,
На тренутке што су знали лепше сјати.
Малено срце извијено у љубав, витки мост
Светлост утишана на махове га прска
Немоћну руку зараста прах, шаш, трска.
Мир. Ишчупана из тела лута кост.
Нараста од бола љубичаста кула:
Запаљено око, дрхтај, огрубела чула.
