Ирена Плаовић: Велико Топло

ПУТЕВИ ПЕСНИЧКЕ ИНДИВИДУАЦИЈЕ

Ево поезије настале с разлозима бића – да се отвара и демистификује, поезије на епифанијској ватри надахнућа, на ономе што зовемо lucida intervalla. Ово је књига која пева у славу љубави и ероса, са горким талозима и спознајама: “Да бих извалила љубав/ Морам да кастрирам небо“. И, ту је свеприсутно “Велико Топло“ попут “Јавне птице“ Милана Дединца; оно се примири, па наврати, нестане и дође, затамни, па блесне, амбивалентних – химеричних и остваривих својстава, као оргазмична, плазећа змија страсти, у чуду и праску смртнога бића: “Велико Топло силази/И растаче се у костима/Бубри и цврчи у жлездама/ Као кукуруз кокичар“.

Овде је тело представљено као трошни материјал “одраних колена“: “А алпинизам вољења/ још никако да савладам.“ Тело као главни јунак живота, а “душа ми се и даље/ низ Каменичку котрља“.
Динамизам песничког говора Ирене Плаовић постигнут је, поред осталог, и честом употребом анафоре, фигуре понављања (Иване клицо/ Иване семенко/Иване најдубљи плоде), што отвара симултана поља својеврсних рефренских украса музичке супстанце језика. Затим, ту је пролошко певање у стиху шеснаестерцу, и у “даховима“ у осмерцу (претежно), којима се призива метричко искуство из прве књиге још и окићено римом, тада. Та димензија ове књиге говори о потреби песникиње да нагласи своју позицију певача, онога који се не одриче матерње мелодије језика на уштрб тзв. слободног стиха који често обара капацитете песничког језика стављајући га у прозну раван.
Ирена Плаовић показује завидну стваралачку зрелост, већ изграђену позицију аутора који зна шта хоће. Пред нама је песникиња освештеног и самосвесног Ја, са сталним (ауто)поетичким захватима у моћима језика уметности и – језика стварности.