Бити поета-ватес, прави песник-пророк, попут Бранка, то значи не марити за грађанско рачунање времена, већ трајати вечно – док је језика матерњег, нашег – српског, и његових прекогнитивних моћи што вапе за чудима. Таленат Бранка Радичевића божанске је провенијенције и нема му мере на земним кантарима. То је онај дар који је знао запевати: „Осим другог овде свега,/ Мене створи из ничега,/ ду’ом својим ти подуну,/ У менека душу суну;/ Па ми Боже јоште таде/ И у душу нешто даде,/ Та и моја песма ова/ И њу мени ти дарова.“
Бранково коло сваке године на „Пролећним Бранковим данима“ обележава рођендан Бранка Радичевића по старом и новом календару: 15. и 28. марта. Ова година је несвакидашња, обележавамо два столећа рођења Алексија Радичевића, потоњега Бранка, славног песника српског романтизма. То је годишњица која се п(р)ојављује једном у столећу, тек сваких стотину година, дакле, па тек понека генерација својим кратким и смртним животом дотакне то дивно чудо.
И, као у причи, све почиње рођењем, рече Данило Киш. Крштен као Алексије, Бранко Радичевић је рођен 15. марта по старом или 28. марта по новом календару 1824. године у Броду на Сави, од оца Тодора и мајке Руже (Михајловић, родом из Вуковара). У Славонском Броду, дечак Алексије живи пет година, а потом с породицом прелази у Земун, где две године учи српску, а три немачку основну школу. Као једанаестогодишњак, с десетогодишњим братом Стеваном, 1835. године уписује се Караловачку гимназију где остаје све до 1841. године. С братом Стеваном те године одлази код оца у Темишвар, који тамо ради као цариник, и уписује филозофију „мудрољубије“. У Темишвару умире деветнаестогодишњи Стеван, а Бранко одлази у Беч 1841. године да, по наговору оца, студира права за која каже: „Учење права баш ме незадовољним чини, кад помислим још три године, згрозим се.“
У Бечу живи десет година у непрестаном контакту с Вуком Стефановићем Караџићем и кругом наших и словенских књижевника и лингвиста. Ту упознаје и Вукову образовану и лепу кћерку Мину, рађа се фатална љубав која изнедри вечне стихове: „Певам дању, певам ноћу,/ певам селе што год, ’оћу“. Прва му књига излази 1847. године, која изазива контрадикторне судове па тиме и скреће пажњу на несвакидашњег песника. Бранко се разболева од сушице и, уз стипендију кнеза Михаила, уписује медицину да помогне самоме себи – да се излечи од туберкулозе. Али, авај, Бог генијалне људе спасава од земнога живота што их прерано призива к себи – у вечни живот. Бранко, земно, умире рано, у својој двадесет деветој години, и бива заборављен од људи четврт века. Након три деценије, из другог покушаја, његови земни остаци буду пренесени из Беча на Стражилово.
И ово је збиља једна прича, животна, кратка, и прејака. А претпоставимо да је Бранко живео дупло више. И тад би, рецимо писац ових редака са својим садашњим годинама био дупло старији од Радичевића, па се заиста можемо питати да ли би његово дело било веће и значајније. Бранков савременик, Лав Толстој, на пример, живео је осамдесет две године, и све време писао. Има кад године ништа не значе, људски век је ионако кратак, па дело створите у једном тенутку. Међутим, нема сумње, да је случајем Радичевић доживео Толстојеве године, он би објављивао нове књиге, имали бисмо много врећи број наслова, али је питање да ли би био створен оволики и овакав песнички култ вечитог младића српске поезије.
Прославили смо прекјуче, 15. септембра Бранков 200. рођендан по јулијанском календару, у Карловачкој гимназији у којој се браћа Радичевићи школовали од 1835. до 1841. године. Алексије и Стеван – дечаци који су држећи оца за руку дошли из Земуна да упишу Карловачку гимназију у којој се и Тодор раније кратко школовао. Та свечаност у Карловачкој гимназији је за памћење и појавиће се неки нови хроничар попут мене за стотину година да помене богату и од срца прославу два Бранкова века у Сремским Карловцима.
Постоје данас, и одувек, многи маштари доколичарских дриблинга, али и они што на тавану сваке треће године „пронађу“ неко писмо из 19. века, па Бранка и Стевана виде као распусне момке у Карловцима и на Стражилову. Трачају о њима којештарије, приказују их казановским љубавницима и боемима, а што су уствари „ловачке приче“. Бранко и Стеван су, велим, дечаци, пред крај школовања у Карловцима, тек закорачили у пубертет. За те измишљотине, Теодора Петровић, врсна списатељица и славна професорица Карловачке гимназије, најбољи познавалац Бранковог и Стевановог кратког боравка у Карловцима, још давно записа да је све то „измишљено и удешено према потребама“.
Уз самохраног оца, Бранко и Стеван су лепо васпитани дечаци, рано остали без мајке Руже у Земуну, која умире две године пре њиховог доласка у Карловачку гимназију. Они су „најодличнији ђаци“, праве квалитетне хербаријуме, имају калиграфске рукописе, нарочито Бранко. Њихов однос према родитељима оличава се у Бранковим писмима оцу, када му се обраћа са „драги татице“, а за мајку каже „мамица је сахрањена у Земуну“.
Дошавши с братом Стеваном у Темишвар (1841), Алексије Радичевић затиче сивило које га онеспокојава и чини анксиозним. Црњански цитира један давнашњи бећарац: „Темишваре, ни село ни граде,/ већем један поред баре смраде.“ Али се у Бранку у том граду активира епифанијски блесак што призива и осветљава Стражилово и Сремске Карловце, потоке и изворе, мирисе и звуке пуне живота. У Темишвару Бранко пише своју прву песму на српском језику, „Девојка на студенцу“. У Карловцима није написао ни једну, осим школског састава у стиховима на немачком о Дунаву (тада је немачки био школски језик).
У Сремским Карловцима нико из школских дана не памти Бранка као песника, нити га је ико називао песником, нити га зову Бранком, већ Ацом, анонимним Алексијем, једним од гимназијалаца-школараца из свих наших крајева, што су се ту, премлади, нашли далеко од кућног прага. Нити је, дакле, Бранко писао песме у Карловцима, нити објављивао, нити наступао као песник у граду којег ће касније антологијски опевати. А у то време, и после, било је популарно штампати песме на лецима, и делити у Карловцима, а што је обилато, и само тако чинио на пример Јован Симеоновић Чокић, отац Теодоре Петровић, почасни председник Организационог одбора за обележавање стогодишњице рођења Бранка Радичевића.
У Темишвару умире Стеван од неизлечиве јектике, а Бранко сломљен одлази (1843) у Беч да учи права, на која га тера отац, за која каже: „Учење права баш ме незљдовољним чини, кад помуслим још три године, згрозим се.“ Епифанијски пламен још више расте и осветљава Бранков звездарник, и на јави и у сну. Он пева аркадијске пределе Стражилова и Сремских Карловаца.
Сад већ у двадесетој години живота, Бранко у Бечу пева : „Ој, Карловци, место моје драго,/ ко детенце дошао сам амо/, Игра беше једино ми благо,/ Слатко звах ја мед и смокву само“. Овде експлицитно каже да му у Карловцима игра беше једино дечје благо, а слатким животом називао је само слаткише мед и смокву, као слатке рајске плодове са доста природног шећера. Дакле, он је све време дете у Карловцима, само дечак, невин и чист, дете које још није дотакло слатке грехе земног провода. Ни у Темишвару није загризао плодове греха, већ тек у Бечу, у сусрету са европским мегалополисом коју зуји и бруји сваколиким искушењима и пробуђеним жуњама. Ту ће му се као слатко воће указати и женско тело, и ту тек можемо говорити о Бранковим иксуствима те врсте, и у поеми „Безимена“ препознати нови свет за песника.
Бранко је рођен у Славонском Броду који не мари за њега, то се најпре односи на естаблишмент тзв. земаљске власти која је често кратковида и пуна грешака. То нама у Бранковом колу, и уоппште гледано с мирне стране, и није важно, јер знамо да је Бранкова карловачка епифанија гранула, једним оком, у Темишвару, а с оба и пуним плућима у Бечу. И ово све што се догодило на великој свечаности у петак, 15. марта 2024. године, на отварању „Пролећних Барнкквих дана“ говори да је Бранко уствари рођен у Сремским Карловцима. И ту живи духовно све време; то се материјализовало и кроз институцију Бранково коло која, ево, без прекида траје педесет трећу годину.
А та славна синтагма, оваплоћена и у легендарном књижевном листу „Бранково коло“ трајала је од 1895. до 1914. године. Први светски рат донео је велики дисконтинуитет за српски народ и нашу историју. Одласком 1920. године институције патријарха из Сремских Карловаца (где је од 1848. године постојала Српска патријаршија) и гашењем листа „Бранково коло“, Карловци почињу да пропадају. И нису се придигли до данашњих дана. Уз данашње Бранково коло, две јаке просветно-образовне институције српског народа духовно врхуне у овом месту са девет хиљада становника (у Бранково време – четири хиљаде), спасавају Сремске Карловце да не утону у провинцијски глиб. То су Карловачка гимназија (1791) и Карловачка богословија „Свети Арсеније Сремац“ (1794).
А у свему томе, иако рођен у Броду на Сави, на Стражилову сија Бранко Радичевић, најчувенији Сремскокарловчанин и најславнији ђак Карловачке гимназије. Бранко пева: „Чудо, селе, дивно чудо…“! Заиста чудо – с Алексијем (Бранком) Радичевићем за кога се, ни приликом преноса његових земних остатака из Беча на Стражилово, није знало где је с братом Стеваном становао у Сремским Карловцима. С обзиром да се знало да ће силан свет одасвуд да се слегне у Сремске Карловце, Организациони одбор се нашао у неприлици, па се одока одлучи за једну „малу кућу одмах иза зграде Конвикта“ (Теодора Петровић) и тако је „привремено прогласи за кућу у којој је као ђак становао“.
Сасвим на домаку Белила, та кућа је по свему била, наставља Теодора Петровић, најприкладнија сврси којој је намењена, „а рачунало се на то да публика буде задовољна, да нико не оде разочаран из Карловаца, да због ситница не спласне огромно одушевљење, дотле невиђени занос, који је, можда, требало употребити, односно, искористити у политичке сврхе, како је стара Аустрија и тврдила, не сасвим без разлога“.
Чудо је увек засновано на парадоксу. Све је при руци, али некако далеко, дошапнуто, па искривљено, али присутно, ту међу нама остало. Оснивач филозофије утопизма Ернст Блох би рекао: „Не веруј у чуда – ослони се на њих.“ Два века од рођења Алексија Радичевића у Славонском Броду уверавају нас у дивно чудо феномена Бранко у Сремским Карловцима.
