ЦРТИЦА О МАТАВУЉУ

Сремски Карловци, 17. новембар 2021.

Још од школских дана, приповедање Симе Матавуља остављало је на мене утисак од којег расте душа, такав је то језик и – стил овог несвакидашњег српског писца. Родом из Далмације, као нико пре, ни после њега, упечатљиво је сликао карактер, менталитет и живот нашега човека из тих предела („Бакоња фра Брне“ и „Пилипенда“), али и људи из Црне Горе и Србије.“

А о Матавуљевим доласцима у Сремске Карловце мало се зна. Зато је потребно казати ово: „Симо Матавуљ је био истакнути сарадник Бранковог кола у периоду од 1895. до 1907. године, док се на челу налазио Павле Марковић Адамов. Зато је Матавуљ често навраћао у Сремске Карловце, у редакцију листа Бранково коло, која се налазила у Адамовљевој кући, у данашњој Змај Јовиној 4. Уз карловачки бермет, ту су егленисали и Стеван Сремац, Бранислав Нушић, Драгутин Илић, Јован Грчић, Милан Савић и други, а своје радове у Бранковом колу уз Матавуља објављивали и Јанко Веселиновић, Радоје Домановић, Вељко Петровић, Бора Станковић, Антун Густав Матош, Алекса Шантић, Сима Пандуровић, Јован Дучић, Драгутин Илић, Милета Јакшић и други. Од преко двадесетак својих изврсних дела, једно, На прагу другог живота (1899), објавио је у Сремским Карловцима, а четири Новом Саду: Из Црне Горе и приморја (1888), Бока и Бокељи (1893), Приморска обличја (1899) и С мора и планине (1901).“

После преурањене смрти Павла Марковића Адамова (1907), Симо Матавуљ је одржао опроштајни говор у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, где се био окупио силан народ. Годину дана потом и сâм је изненада у педесет шестој години у Београду напустио (1908) овај свет. Матавуљ је написао некрологе и Јовану Јовановићу Змају (1904), Јанку Веселиновићу (1905) и Стевану Сремцу (1906).

Прва деценија двадесетог века однела је, уз Симу Матавуља, многе великане српске књижевности: Јована Илића, Љубомира Недића, Милоша Цветића, Матију Бана, Драгомира Брзака, Милорада Митровића, Радоја Домановића, Милована Глишића, Милана Ђ. Милићевића и Лазу Костића.

А пишући књигу о српској крајишкој ојкачи која се вековима пева и у Далматинској Загори, пронашао сам у књизи Симе Матавуља „Биљешке једног писца“ и ово запажање: Пролазећи кроз горње, сурове крајеве, кроз растркана села, сретајући оружане људе, необична обличја и ношње, слушајући јужни говор и пјевање чобана са ојкањем, ја сам, знајући да на цијелом том простору живи исти ришћанлук, био час неугодно дирнут, час весео.“ Ово је много важно запажање јер разоткрива природу ојкаче певаније засновану на онтолошком прожимању тужног и радосног, жалобног и веселог.

Ненад Грујичић