То припада, што би Душко Трифуновић рекао – људикању. Да, људикање вишега реда, опточено големим искуством и срећом што звездана професија непрестано их усавршава и дарује злато креације. А увек у оној мери која је сваком понаособ дата, дата тако да је прави уметник и човек осети ширином и дужином свога хабитуса који му заиста припада, ни више ни мање, у оној сразмери коју називамо „мера за меру“. И, држе се оне народне: „Посао је посао, а ракија – ракија“.
Да, наступ на Бранковом колу је свети чин, тренутак када постајете „неко други“, то јест, будете оно што јесте: Тат твам аси – то си ти! Нема глуматања, нити фолирања – имаш ли или немаш таленат за таленат, ултра-моћ да артикулишеш своје присусутво и свој глас у култном јавном простору.
У каталогу 51. кола штампали смо тридесетак фотографија из прохујалих педесет година рада, па је ту и Мира Бањац на Стражилову 1984. године. Гледам ту фотографију и сећам се како је надахнуто говорила поему „Војводина“ Мике Антића. И не само тада, и ту. Кад Мира Бањац то чини, песник и публика немају шта да брину, слике и звуци лепе се за вечност. По свему се видело, и увек кад Мира казује Мику, да његова поезија захвата свет до крајњих тачака живота и смрти на панонском парчету планете, до извора универзалних слика света, а из доживљаја и талента за интерпретацију јединствене Мире Бањац. Слушајући је имамо жељу да полетимо преко Фрушке горе и дохватимо се вечито младог загрљаја Бранка Радичевића.
На Свечаном отварању 51. Бранковог кола, пак, посебан тренутак – свечано уручење Мири Бањац „Велике повеље Бранковога кола“ за вишедеценијску више него успешну сарадњу, изабрану и небом обележену на земним стазама живота. У име Бранковога кола и жирија, награду смо наменили славној глумици, а онда је дошао тренутак када је Повељу требало и свечано уручити.
Изашли смо с Миром Бањац на сцену Весна Чипчић и ја. Млада глумица Даница Петровић додала ми је Повељу. Примивши, потом, из мојих руку Повељу, Весна Чипчић је у име Бранковога кола предала високо признање чувеној колегиници. И сама добитница ове Повеље (2015), Весна Чипчић је с искреним осмехом и љубављу разменила загрљаје и речи одушевљења што се нашла у срећној прилици да Мири Бањац уручи „Велику повељу Бранковога кола“ за животно дело и узвишену сарадњу током протеклих деценија у Сремским Карловцима и на Стражилову, „за надахнути допринос лепоти поезије, стваралачку радост и љубав према песницима и људима на трагу божанског дара Бранка Радичевића“.
У десетој деценији свога живота, легендарна Новосађанка, Мира Бањац, у божанској снази свога талента, рекла је приликом свечаног уручења Повеље да су Сремски Карловци као Бранков дом својеврсно културно ходочашће и место које у себи чува Бранков поетски дух и подсетила да је врло млада са својим ујаком долазила из Ердевика у Сремске Карловце, који је обожавао Карловце, и около обилазио манастире: „Карловци за мене нису само градић где се једе добро грожђе и где се пије добро вино. Долазили смо на госпојинске дане у Сремске Карловце, а онда сам рекла ујаку хајдемо на Стражилово. Ја не знам зашто, али већ тада ја сам знала да је то нешто јако везано за мој живот.“
Мира Бањац је још изјавила: „Ова награда је непроцењива за мене. Она има, апсолутно, од свих награда потпуно једну другу конотацију, има једно моје друго стање, и наравно моју огромну захвалност према људима који чувају ове Карловце, који чувају ову ризницу културе.“
У најстаријој српској гимназији у којој се Алексије Радичевић, потоњи Бранко школовао од 1835. до 1841. године, захваљујући на несвакидашњем признању, Мира Бањац је узбуђено говорила стихове из антологијске поеме „Стражилово“ Милоша Црњанског. Буран и дуг аплауз у препуној сали Карловачке гимназије наградио је сваку њену изговорену реч.
Ненад Грујичић
На фотографијама: Мира Бањац на Свечаном отварању 51. Бранковог кола, у Карловачкој гимназији, 9. септембра 2022.
