Многи од њих, до поласка у средњу школу, нису никада раније писали песме. За четири године, колико је трајала ова поетска авантура, литерарна секција „Песници Карловачке“ награђена је са четири републичке награде, са три прве и једном другом. Неки од ових ђака добитници су и појединачних награда за своја литерарна остварења. Учествовали су на различитим литерарним конкурсима, читали су своју поезију на различитим културним манифестацијама, између осталог и на Бранковом колу и Пролећним Бранковим данима, а изнад свега ове песме су производ дружења и најлепше проведених дана у Карловачкој гимназији. Са жељом да ове песме буду радост и подстицај будућим карловачким ђацима, као и најмлађим учесницима манифестације „Бранково коло“, захвални смо на прилици и доброј вољи да панорама Песме после нас угледа светлост дана.“

А из пера уредника и рецензента књиге Ненада Грујичића доносимо у овој прилици део рецензије:

Велика је привилегија, и обострана част, као уредник потписати књигу песама ђака Карловачке гимназије која није свакидашња школа. Она је најстарија гимназија у Срба, светиња наше просвете и културе, несвакидашња установа која управо обележава двеста тридесет година свога постојања. Оваква збирка поезије долази као најлепши младолики дар великој годишњици, бранковски лирски венац од разноврсног стражиловског цвећа – круна.

А онда, и јубиларно 50. Бранково коло ове године, које нас намах подсети на оно старо што је као лист за забаву, поуку и књижевност излазило у Сремским Карловцима (1895-1914) под руковођењем Павла Марковића Адамова, чувеног професора Карловачке гимназије, прозног писца, песника, публицисте и преводиоца.

Дабоме, пре и после Адамова у Карловачкој гимназији било је песника и писаца, који су постали значајна имена српске књижевности. Присетимо се на трен, и најпре, најчувенијег Карловчанина (који, гле, није рођен у Срему) Алексија Радичевића. Потоњи Бранко, у Карловачкој гимназији школовао од 1835. до 1841. године. После боравка у Темишвару (ту је написао прву песму на српском језику, Девојка на студенцу), где две године учи мудрољубије (филозофију), он ће у Бечу 1847. године објавити своју чувену прву књигу, Песме.

Бран­ко Ра­ди­че­вић је пе­сник про­ме­не и иновантних ре­ше­ња, ве­сник бу­ду­ћих то­ко­ва срп­ске по­е­зи­је. Пе­вао је један и пре Бран­ка наизглед на сли­чан на­чин. Ми­лош Црњан­ски при­ме­ћу­је да је у кар­ло­вач­ком ми­љеу из­ни­као и пре Бран­ка ње­му сро­дан пе­сник, ка­сни­је све­ште­ник, Ва­са Жив­ко­вић: „Ви­ди­те ли, ка­ко с гроздних ви­но­гра­да, си­ла­зи пред го­ми­лом раз­дра­га­них ђа­ка, све­ште­ник, пре­те­ча, чи­је су то­ли­ке пе­сме но­си­ле проле­ће, и ко­ји, срушен од угу­ше­ног бо­ла, пред кр­стом, још има мо­ћи и отме­но­сти да на­пи­ше нај­леп­шу ре­чени­цу то­га до­ба: из ту­ге се ра­дост ра­ђа. За њим је дошао Бран­ко.“

Ва­са Жив­ко­вић је за­вр­ша­вао ше­сти раз­ред Карлова-ч­ке гим­на­зи­је ка­да је Бран­ко упи­сао пр­ви. Писао је епи­гра­ме и оде, у на­ро­ду је оста­ла ње­го­ва по­пев­ка Ра­до иде Ср­бин у вој­ни­ке, као и пе­сма Ра­ни ја­ди, коју и да­нас можемо чу­ти уз там­бу­ра­ше у ка­фа­на­ма, ко­ја по­чи­ње чувеним сти­хо­ви­ма:  Ах, кад те­бе љу­бит не смем,/ дру­гу љу­бит не­ћу ја. И још до­ста пе­са­ма – као на­род­не. Жив­ко­вић се ни­је по­е­зи­јом ба­вио суд­бин­ски, већ на ма­хо­ве, успут – кад ми је ср­це у при­јат­ним тре­ну­ци­ма или у цр­ним неприлика­ма са­мо од се­бе пе­ва­ло.

С дру­ге стра­не, Бран­ка је као пе­сни­ка стре­ло­вито озра­чио беч­ки контекст, дру­го­ва­ње с Да­ни­чи­ћем, Ми­ном и Ву­ком, са мла­дим ин­те­лек­туалци­ма из свих српских и словен­ских кра­је­ва. Он је оти­шао у свет за раз­ли­ку од Ва­се Жив­ко­ви­ћа, ко­ји се ве­ћим де­лом живо­та, осим током школовања,  ве­зао за пре­чан­ски ам­би­јент.

Бран­ко Ра­ди­че­вић је ро­ђе­ни пе­сник ко­ји на нов начин от­кри­ва ча­ри и бо­гатство срп­ско­га је­зи­ка. Но, и Васа Живковић и Бранко Радичевић значајни су за српску културу, они су белези који нас одређују у времену. И не само они. Тако, на пример, прилика је да поменемо да су се у Карловачкој гимназији школовали и други значајни списатељи и песници: Јован Стерија Поповић и Сима Милутиновић Сарајлија, те  Дејан Медаковић, Борислав Михајловић Михиз, Гојко Николиш, Вида Огњеновић, Ксенија Марицки Гађански и други. Карловачки ђак је и песник Раша Ливада, истина као ученик учитељске школе, али под сводовима Карловачке гимназије.

Наравно, нећемо заборавити ни Лукијана Мушицко-га, песника и архимандрита српске православне цркве. У Сремским Карловцима боравио је дванаест година (1800-1812). У овом славном духовном месту рукоположена су двадесет два српска патријарха и митрополита. Са свих страна, географски мали Сремски Карловци зраче огромном духовном и песничком снагом за целину српскога народа и језика.

Као уздарје на поезију у овој разбокореној панорами, и као подршка младим ауторима на песничком путешествију кроз многа годишња доба, ево моје песме Дворска башта којом иначе завршава књигу Сремскокарловачке терцине, објављена прошле године у Бранковом колу: