„ЈАВНА ПТИЦА“ МИЛАНА ДЕДИНЦА

 

На својим почецима, српска надреалистичка поезија добила је д‌јело изузетне пјесничке вриједности, Дединчеву „Јавну птицу“ (1926), његов првенац. Ова поема представља једну од максималних тачака до којих је доспио српски надреализам

Милан Дединац је у „Јавну птицу“ преточио егзалтирану пометеност свога младалачког заноса и луцидног трагања за истинским надахнућем и смислом живота унутар њега. Он је пјесник кроз кога је српска поезија, још у његовој младости, достигла највише тренутке своје халуцинантне ирационалности. Врло млад (25), овај пјесник је написао поему опчињавајуће неодгонетнутости, што ће јој дати једно од водећих мјеста у српској надреалистичкој поезији, уопште.

Једноставним, чистим и невиним језиком, не тежећи његовом витоперењу нити насилном вјештачењу, Дединац је остварио специфичну музику која прожима читаву поему. Не користећи бомбасте ријечи и сумњиве спојеве, ова надреалистичка поезија тече врела, искрена и проживљена. Она није аутоматска, онако како је Андре Бретон у своме „Манифесту надреализма“ дефинисао надреализам:

„Надреализам је чисти психички аутоматизам којим се жели да израз, било усмено, било писмено, било на макоји други начин, представи стварно д‌јеловање мисли. Диктат мисли, у одсуству сваке контроле коју би вршио разум, изван сваке естетске или моралне преокупације. Надреализам се заснива на вјеровању у вишу реалност извјесних облика асоцијације занемарених до њега, у свемоћ сна, у незаинтересовану игру мисли.“

Дединчева поезија није аутоматска али је надреалистичка, јер се остварује у дубинама бића пјесника. Она, проживљена према животном ставу недреалиста, изражава унутрашњу скитњу у предјеле у којима пјевање још није извршено, у пределе свијести и подсвијести где је начин пјевања и живљења разлог и пут у вјечите загонетке постојања. Неуловљиви смисао те  загонетке и пјеснички „свраб“ у њему, крију се у „птици“ коју је Дединац јурио, ловио, на тренутке вјеровао да ју је шчепао, а затим видио и знао да није, па опет осјећао да га додирује, да ће она ускоро додирнути сваког, па опет нестати или неће…

 

И рекао сам ноћас, не знам колико пута.

Твоје име. А Тебе нема. Али рука ми куца.

Одакле, одакле идеш? Из којег крила

на зрачне потоке моје?

— Где си? Ма где си била?

    – Где сам? О, мучно, никад ја то не умем…

— Где си, ма где си била?

ПА ОНА — СЕДИ СРЕД ШУМЕ.

Ах, птица, ПТИЦА не хте са гране да одлети

никада мени.

Неће

а ја?

Ах, ја сам стао!

Па а сам стао, стао, стао

Неће, неће

мени

До плавих небеса

стићи, доћи неће

 по граду самац мртав кад се крећем.

 Видим, али мени полетити неће никад

Грану, светлу грану, зањихати неће птица.

Ти ниси подигла глас, сагнем се да те слушам.

Та птица додирнуће све редом. Ево је!

Иде, хода, ја чујем песму; она је као

јесен, долази преко њива.

 

Пламти цвеће. Лишће ово не може да

се угаси, букти. Стално га пале:

пламса под ноћ. Вије се, пишти. Слушам га

— савија се ноћ.

И до нас Она ће доћи. То Она, Она

иде. Ох, тиша је од биља! Гази с гране

на грану, превија се над брегом, слеће.

Гле, ветар са груди Њених у лице ми  слеће, леден.

— Ја чекам додир крила…

Уђем у собу: на сталу, осетим, да

Ти је рука била, Твоја.

 

Изражена потпуно сопственим језиком, који својом нагошћу, једноставношћу и музичком ритмичношћу, подсјећа на нашу изворну поезију, ова поема представља синтезу надреалистичког надахнућа и наше богате пјесничке традиције.

Усплахиреност из раних Дединчевих пјесама, у овој поеми ће прерасти у кошмар и панику, који ће распламсати неспоразум између ствари и ријечи, између онога који Пјева и језика, те их проширити до неслућених размјера. У болној огорчености и распаљеном очајању, свјестан своје потиснутости што је проистицала из великог неспоразума, пјесникова жудња за изразом и властитим говором била је апсолутнија.

„Јавна птица“ је прасак уздржаване и потискиване жудње. Она је сан о апсолутној жудњи, искласали корјен овог пјесника да се искаже апсолутна љубав, тотална суштаственост која се химерично и сумануто јавља у свему и свачему. Она се појављује у разним облицима, али скривајући се из облика у облик. Птица коју је Дединац јурио, јесте свагд‌је, свуда и све. То је птица апсолутне љубави која лута, а заправо, не постоји, јер мијења „пребивалиште“. Она је привид, фатаморгана, химера која не може и неће ни у чему да буде трајно и искључиво, већ посједујући моћ преображења, кратко се задржава на освојеним пред‌јелима и напушта их, поново се сели.

Искуство које омогућује Дединцу да наслути, назре, па чак и привидно ухвати „птицу“, јесте искуство „ни у сну ни у јави“. Заправо, потпуно губљење разлике између сна и јаве, и окренутост ка другој „стварности“, „потпомажу“ пјеснику да се „нађе“ у сопственом поретку ствари, појава и чула.

У вријеме док је писао и јурио своју „птицу“, постојала је опасност по пјесника, да полуди. Али, то се није десило, јер се изразио, „исциједио“, написао је поему.

„Ја сам још у лету 1923. почео да је гоним, да гоним и прогањам ту своју махниту птицу, птицу љубави. Испочетка ја њу, после, када је запевала, она мене“.

„…онога лета у Будви, док смо Растко и ја, — ја изболован, изнурен, немирнији од своје сенке, скоро у сталном бунилу, омађијан огњевима и мраком, а он испуњен животним заносима, —  док смо разговарали на тргу… И ја га тада убеђивао, сав запањен, у грозници од сунчанице, да сам при севу муње угледао себе где летим, над градом, попут љубичастог огња што је у небу блеснуо, а он се кикитао као луд, кикотао се и тешио ме да ме је и он спазио док смо говорили како одиста летим над Будвом…“

„Једаред опет, бејах полетео за њом, за птицом, испод бескрајних волата снова, да јој се умилим, додворим, да је изблиза видим, јер она је зрак потоњи у подножју једног зида…“

 

Касније, под другим једним небом,

мрким и мокрим, отеклим, пуним

воде, затекох је — у птици. Била

је то истинска птица.

Окупили се људи, и цичи, влажно, на

цигљи срушено с крова птиче. Ја га,

као цвет, с мокре авлије узбрах. Унесох

га у кућу. Понесох га у кућу

На прагу! — кад оно братске руке

Овде! овде! Чуваркућа ми ниче

Весело да ми одсад буде.

 

Птица је она која мучи и доводи у пометно стање, али и она која изазива љубав и патњу у тој љубави. Милан Дединац је пјесник патње, коју он затиче у свему што се да људским чулима регистровати. Све је у овој поеми престрављено трагање за „птицом“ која мами, заводи, изазива и одводи до понора безумља. Пјесник би да се спасе али не може. Пјесником диригују унутрашње силе његовог свемира, силе које га увлаче у страубичну вртњу, вртлог из којег се не може изаћи, побјећи напредовати…

Често се указује кућа како остаје сама, напуштена, осуђена на пропаст и крај, кућа у којој се пјесник помамно заклињао да ће је спасти.

 

Кућо, остаћеш, остаћеш! Оставиће те

једном и тај слепи туђин, љубавник

твој. Остаћеш и ти САМА у не-дан

смеха. Ах, опет некакво вече! Пашће

ватрена шума на твој сламени

кров… Пала је. Гори! гори!

Кућо, ах ја, ја ћу да те спасем.

Кућо, кућо, понорнице твоје на прозору

усахнути неће, крај мене неће!!

А твоје кике под ноћ расплатене,

косе, косе звезда подморница,

кике исечене плаше ме из вала неба,

звери, о обешене, увек закопане,

никад успаване.

     Кућо

     кућо без мога дана

кућо без ватре кад сам те оставио

— о, бићеш сама.

 

Свака је ријеч у овој поеми кућа, уточиште да се некако преживи, бар привремено. Не само она која фасцинира и залуђује пјесника (вода, травчица, цвет, ја, птица..,), већ и најмања честица језика и, уз, по… Свако парченце ове поеме тражи тоталну вјерност пјесника и обрнуто.

„Јавна птица“ је кошмар фрагмената, бујица унезвјерених призора и слика, који бацају ка луцидној пренеражености бића у грчевима, бића које се жели домоћи непредстављивог и недохватљивог феномена-птице. У суманутој пометености, биће, које, заправо, не зна шта хоће иако назире нешто, такво биће губи разлику између сна и јаве, између логичног односа међу стварима или појавама, и чак, што је овд‌је трагично, губи моћ да влада унутрашњим законима већ оствареног живота поеме. Поема или „птица“ се отела и загосподарила пјесником. Ријечи су се ослободиле и почеле да воде свој засебни живот, независно од пјесникове накане да он буде тај који ће владати и држати све конце у рукама. Пјесник више не прогања птицу; она прогања њега!

Исплетеном игром асоцијација ЈАВНА ПТИЦА вртоглаво досеже до дна, на којем по ко зна који пут пјесник увиђа да, у ствари, није нигд‌је, да она или он не досежу далеко, него да се у магновеним грчевима свога лудила, он-пјесник, сурвава некамо камо не може одредити своју путању нити лет „птице“. Изоштреном надреалистичком произвољношћу, Дединац пјева свој лов на „јавну птицу“ и при томе жели да је некако дефинише, затвори, укроти… А ухватити „птицу“ и не дозволити јој да више полети и одлети, то значи пронаћи погодан симбол за њу. Дединац то није успио, јер да је „ископао“ некакав симбол, ова поезија не би посједовала чари распаљене неодгонетнутости; „Јавна птица“ не би била оно што јесте.

Пишући о „Јавној птици“, Душан Матић каже да „наслов књиге гд‌је ће многи тражити елегантну промућурност, био је дошанут пјеснику једне љетње вечери у Кнез Михајловој, и тај глас чија је боја била људска, али чији правац нисмо могли да откријемо (ја сам био с њим), наметнуо се пјеснику оном фаталношћу коју је он засигурно уносио у цијело своје писање“. Птица је она која се стално нуди и обећава, као проститутка се даје, али привидно јер узмиче у правцу који се не може одредити.

 

Не остављај

Не пуштај ме. Ах, немој!

О, не дај ме д‌јевојко незнана тиха

испод мене 

не дај да кошуљу наопако обучем.

Чујем глас неба пишти- ах, зове

Не криј лице!

ЈА ТЕ ЧЕКАМ СЛЕП КРАЈ ВРАТА

И ДО ДЕЧЈЕГ СТОЛА

Девојко 

последња моја!!

 

Немоћ да се искаже апсолутно, то је трагедија ове поеме. Немоћ језика да овлада, саопшти, да задовољи пјесникове слутње и делиријумске изливе, иако се Дединац повремено заклањао у кући-језику да би се спасао од „пламена без смисла“.

„Јавна птица“ је начинила свеопшти неред, сажижући сваки смисао, остављајући крш и рушевине. Изломљене слике, недовршени стихови, растрзани доживљаји који ће узалуд тежити хомогености, усплахирено посртање, резигнирано бунцање и муцање, силовити упади непредвиђених слика, луцидно кикотање од страха који као вртлог обавија жртву и вуче на дно, несносни вапај… све је то створило свијет са поремећеном равнотежом, свијет који ће узалуд тежити заокружености, коначности и симболизацији неизрецивог.

Поема је сачињена од мјешавине прозних и пјесничких текстова који својим јединством  чине живу, органску цјелину. Пјесник се користио „свим расположивим средствима“ не би ли како „прекрилио огромна пространства“. Овакав композициони и структурални поредак „Јавне птице“ својевремено је био, ако не и данас, својеврсна новина. У својој обимној књизи Од немила до недрага, Дединац каже за „Јавну птицу“ да је хтио да личи на „рекламну брошуру какве фабрике, можда фабрике мириса; на ноте неког шлагера, чак на берзански извјештај само не на праву књигу, најмање на књижевно дјело“. Стога није чудно што је Дединац своју поему назвао анти-поемом.

                                                                 (Књижевни билтен, Филозофски факултет, Нови Сад, 1978)

___________________

* Овај студентски семинарски рад добио је 1978. године „Бранкову награду Матице српске“. Исте године ово високо признање припало је и Радославу Петковић, Љиљани Пешикан, Сави Дамјанову и Палу Шандору.

 

 

Прича

АЛИСА

 

Она је била жестока и паметна, али и веома загонетна дјевојка о којој су колале разне приче. Отворено је ступала у сукобе са мушкарцима поводом многих питања.  Падале су оштре варнице кад би објашњавала којекакве ствари и појаве. Што год би казао, саговорник не би имао шансе. Она га је у корјену сасијецала гомилајући своје чињенице и аргументе, стилски обликујући говорни материјал и ширећи, притом, утисак не само жустре и интелигентне, већ и лукаве љепотице слатког гласа и изгледа.

Виђала се у друштву са локалним, али почесто и са неким значајнијим новинарима из већих листова. Причало се свашта: да пише текстове које новинари потписују, да је у кревету ватрена и мила, да је ауто-стопом путовала у многе европске метрополе, да се бавила спортом и неколико година била најбоља на Балкану у једној атлетској дисциплини, да пише роман о свом животу иако је имала само двадесет шест година, да се пак удавала те да се – није удавала и штошта тога и којечега. Свијет је нагађао, измишљао, трачао. Поуздано се знало само да шурује са новинарима.

Једне јесени, на насловној страни локалног листа, појавио се оштар текст  о несташици каве. На запрепашћење читалаца, аутор текста окривљавао је њих саме, њихову прождрљивост, неумјереност, безобразлук… Било је и опасних увреда, напада на значајне личности тога краја, претјераних квалификација…И, богме, уредник се једва извукао, запријетили су му отказом.

Тих дана шушкало се да је спорни текст написала Алиса. А ње, као облака на сушу, нема. Нестала. Сви су слијегали раменима, увеличавајући лажи о уредниковом случају.

Није дуго потрајало, она се појавила. Поново је чаврљала с новинарима, кикотала, заскакивала и у чело љубила срећног изабраника, пљескала дланом о длан, радовала се ко зна чему. На све је имала одговоре и одгонетке. Новинари су били утучени и мутни. Нико да је приупита гдје се то изгубила десетак дана. Послушно су климали главом, јадно се поглéдали и мучали, слушајући Алису како их раздире својим приједлозима и коментарима.

Тако је текао дан за даном. Новинарима је пријетила опасност да остану без посла. Највише је страховао уредник коме је Алиса, чак, предложила женидбу. Блијед и исцрпљен претходним непријатностима, венуо је као јесења травка. Његовом копњењу доприносиле су и Алисине креветне акробације. Готово сваке вечери одводила га је у свој станчић и сладила женским плодовима. Шапутала је медене ријечи, убацујући му у најежене ушне шкољке планове и идеје, на које је смождени уредник потврдно климао отежалом главом. Алисина задњица науморно је изводила чаробну игру опијајући до дна човјека прикљештеног у надземне раље.

Необична болест све више је узимала маха. Уредник је губио повјерење код најближих сарадника. Говорио је произвољности и глупости, без смисла и реда. Новине које је уређивао изгубиле су утврђену концепцију. Учестале су оштре критике, јасна негодовања и протести. Смијењен је коначно. На његово мјесто дошао је нов, рекоше, поуздан и јак човјек.Тај је свуда под пазухом носио неколико књига, увек других наслова.  Сви су се уздали. Очекивало се шта ће даље бити.

И ти, читаоче мој, нешто очекујеш. Шта ли ће бити? Претпостављаш да ће Алиса обрлатити и на сличан начин уништити и овог уредника, да ће потом један за другим смењивати се нови несрећници које ће Алиса непогрешиво таманити. Наивнији читалац већ види Алису за уредничким столом, очекује њен вратоломни успон и блиставу каријеру. Нешто препреденији, мрачнији читалац прижељкиваће Алсин пад, њену пропаст. Читаоци склони сензационализму и паници не могу замислити причу без убиства и крви. Такви сматрају да Алису треба уништити једним хицем, или, пак, усмртити ножем из мрака, можда задавити у кревету јастуком и томе слично.

Али, ево, шта се догодило. Након постављања новог уредника, Алиса је на странице свог романа, који је уистину писала, увела и моју маленкост. Све ми је испричала и замолила да напишем неколико прича-верзија о њеном будућем животу. Мада сам био изненађен, као јунак њеног дјела нисам имао куд, пристао сам.

Написао сам на десетине верзија. Она је пажљиво ишчитавала и захтијевала још. У једној, за мене кобној верзији, написао сам да ме је Алиса отровала због претјераног измишљања. Та причица јој се допала и веома брзо, на необјашњив начин, био сам ликвидиран.

Алиса је сама наставила да исписује приче-верзије. То чини и данас. Стално нешто прецртава, допуњује, кида. Једном ми је била рекла да мора пронаћи идеалну шему писања, која ће подразумевати све остале, али да ће истовремено бити изван свих познатих модела. Можда је успела.

А сад, драги читаоче, док исписујем овај редак, по некоји пут се питаш, ко у ствари то чини: ја, писац ових страница, или, пак, Алиса, такође писац? Да, читаоче, прочитао сам те, ти се тобож питаш, а заправо све време скриваш – да ли си ти аутор ове загубљене приче.

(1983)

 

 

ДОКУМЕНТ И ФИКЦИЈА

Иван Ивањи: Једна мађарска јесен, Књижевна заједница Новог Сада, 1986.

 

У новој колекцији Семафор Књижевне заједнице Новог Сада, поред есеја Ласла Вегела и прозе Мирона Кањуха, појавио се недавно роман Једна мађарска јесен Ивана Ивањија. У жанровској подели ово дело је историјски роман у којем догађаји из 1956. године у Мађарској представљају основни оквир за сликање друштвене, политичке и моралне драме. (Сасвим поједностављено, у погледу начина на који се стварност у роману представља, историјски роман може бити романтички и реалистички.) Једна мађарска јесен Ивана Ивањија је, пре свега и готово у целини, реалистички историјски роман, али и са прикривеним елементима романтичког (акција, заплети, сукоби, трагични завршетак љубавне сторије). Структура овог романа рачва се у два крака: први, „ток догађаја“ историјских факата, састављен од седам делова, и, други, измаштани, придодат грађи, сачињен од девет целина „поглавља романа“. Преплитањем ових двају кракова (токова) настало је дело „неразмрсивог клупка романа и тока догађаја“ како на крају књиге објашњава и сам аутор. Дакле, роман је својеврсни амалгам документа и фикције, писан поступком који није  нарочита иновација, али је изузетно ефикасан за грађу коју је писац одабрао. О томе Ивањи каже: „Роман и ток догађаја, рекосмо, замрсили су нам се у клупко, у коме су до непрепознатљивости замршени судбински конци живота историјских и фиктивних личности. То, међутим, није нов проблем и многи су га аутори на свету решавали на свој начин.“ Тако, и сасвим експлицитно, а најпре самим делом, Ивањи приступа оном широком кругу наших и светских писаца за које историјски догађаји из ближе или даље прошлости представљају главни простор прожимања факата и  маште.

Историјски простор, у којем су пројектовани битни догађаји и судбине, у роману Једна мађарска јесен, као што је познато, изгледа овако: послератна владавина Ракошија и Гереа у Мађарској огледала се у екстремним облицима стаљинистичког концепта власти, у свакодневним тортурама, страховима и пресијама, што је довело до природног отпора и пуцања шавова такве страховладе. Студенти и интелектуалци, по угледу на песника Петефија (који је четрдесет осме прошлога века повео мађарску револуцију), подигли су устанак који је, како је време промицало, добијао све више форму типичног грађанског рата. Како аутор романа на једном месту вели, свако ко би у том часу окупио и наоружао групу од двадесетак људи постајао је политичка странка или војничка формација која је нудила своје „решење“ катастрофе. Колапс Мађарске претио је самоуништењем.  Сценарио бурних догађаја завршио се жестоком совјетском војном интервенцијом.

У историјском делу романа Иван Ивањи гради ликове стварних личности као што су Имре Нађ, Јанош Кадар, затим, Хрушчов и Маљенков, Ајзенхауер и Далас, Тито и други. У фиктивном делу писац ствара ликове новинара Борбе (који је, хтео то аутор или не, у ствари он сам на Тргу Републике у Будимпешти, стицајем случајних околности, 30. октобра 1956. године), стармалог  дечака Ђурке са венцем лука око врата, који неодољиво подсећа на Игоовог Гавроша на барикадама, те Еве, девојке устаника, Бобине симпатије, која нам може послужити као лик који ствара дистинкцију између документа и фикције, односно може нам појаснити пишчев однос према целој материји романа. Наиме, у роману Ева гине, умрљана југословенским сардинама и чоколадом, чистећи пиштољ, а у стварности као лик који је одиста постојао и писцу  послужио као основа, после угушеног устанка,  да емигрира у Канаду и срећно се уда. Тако на крају књиге, у „Другом делу епилога“, Ивањи додатно објашњава свој однос према теми којом се бавио.

Један план  романа рачуна са општим историјским контекстом догађаја на планети (осим око грогиране Мађарске у исто време две велике силе надмећу се око запаљеног Суецког канала. Отуда писац „на сцену“ нужно уводи епизоде чији су основни актери совјетски, амерички, као и  југословенски  руководиоци. Други  план романа чини, заправо, фиктивни свет, литерарно штиво крцато ситним људским удесима и судбинама. За аутентично и реално сликање конкретних историјских догађаја који су детерминисани многим чињеницама, Ивањи користи мемоарско-фељтонску литературу, књиге на ту тему, политичка предавања и документе најразличитиих врста, као и фрагменте из штампе тога времена која је у Мађарској између 23. октобра и З. новембра педесет шесте године ницала „као печурке после кише” (Ивањи). Тако, на пример, без аутентичних мемоара, како казује аутор, „без Московских година Вељка Мићуновића још дуго ништа поуздано не бисмо знали о оном фантастичном лету совјетског двомоторца преко олујом шибаних облака Балкана са Хрушчовим и Маљенковим све до Пуле и о наставку њихове вожње узбурканим Јадраном до Бриона“.

У фикцијском слоју романа који се често укршта са документарним сликама и ликовима (они ишчиљују и отимају се дословној идентификацији), читалац ће се, међутим, изненадити обиљем невероватних догађаја, у распону  од „лирског“ пољупца мађарске девојке на совјетском тенку у којем седи војник именом Џингиз из азијског дела најпространије земље на свету – нишанџија који не зна у којој се земљи обрео нити га то занима, преко вешања због жутих ципела које су власницима доносиле смрт,  до потресне и апсурдне слике чупања срца из груди једног несретника који се задесио на Тргу републике у тренутку кулминације „мађарске апокалипсе“.

Роман Једна мађарска јесен Ивана Ивањија представља изузетно узбудљиво штиво писано без претензија да пошто-пото исцрпи буквалне историјске факте, али је и поред тога, далеко обухватније и живописније од свега што смо досад могли да прочитамо на ову тему. Сугестивности романа, наравно, доприноси тзв. фиктивни свет који хладној историјској грађи даје мноштво живих детаља и могућости, ону енергију коју исијава свако квалитетно литерарно дело.

(Књижевне новине, Београд, 1987)

 

 

ЉУДИНА

 

Ко ме зна – зна да сам људина.

Ко не зна – иш!

Немам времена за празна ћапиздања.

 

Наоружан сам дистихом

И његовим свитњаком.

 

Пишем Устав милине.

 

Ономад је химна задавила газду,

А ономад њоњо створио државу.

И ономад латица дуго падала са гране.

 

Зато са мном у коначни провод:

На принчевску брљу

И пурпурну сарму,

У гаћице домаће нирване.

 

Ето.

 

Ко ме зна – боље да не зна.

Нека се клони дртине.

Јер, све што стигне лепотан целива.

Анђео се на лабрње

Усијане вере.

(Поља, Нови Сад, 1991)

 

 

 

ТАЛЕНАТ И ЕКСПЕРИМЕНТ

Зоран Ђерић: Одушак, Друштво књижевника Војводине, Нови Сад, 1994.

 

Необичне мéне догађају се у песничкој лабораторији Зорана Ђерића (1960, Бачко Добро Поље). Кажемо: лабораторији, јер овај даровити песник све више прави песме, него што прати корен сопственог дара из којег је избила његова прва, врло запажена, књига песама Талог (1983).

Наиме, после снажног првенца, Ђерић је непотребно склизнуо у хладан експеримент који је, сав у деструкцији језичког материјала, обеживотворио целу збирку Зглоб (1985). Данас, десет година после, више је него видљиво да је Ђерић, у ствари, покорно ослушкивао туђе поетичке дамаре и примењивао их, трудећи се да у радикализму буде другачији. Срећом, поново се пренуо и вратио самом себи написавши добру књигу Унутрашња обележја (1990). На трен је „оставио“ поезију и сачинио својеврсну хрестоматију Сестра (1992), а онда опет песничку плакету минијатура Под старом липом (1993).

Пред нама је књига Одушак којој у поднаслову стоји: химноде. Дакле, нека врста амалгама истородних жанровских јединица оличених, по дефиницији, у штимунгу слављења и похвале. Тематско-мотивски епицентар књиге су „женска прса“ и с њима цео ланац еротске енергије што води до високе свести о језику и писму. „Химне женским прсима“ су, дакле, окосница књиге из које се развијају симетрични кругови поменутог оквира. Зоран Ђерић настоји, у ствари, да до краја мистификује сопствене пориве за израду оваквог пројекта, комешајући и прожимајући жанровске нивое у оригиналну меласу штива које буквално пулсира, а гдегде и експлодира у семантичким обасјањима. Оваквим поступком Зоран Ђерић постиже оно што већи број његових генерацијских исписника не успева – да, заправо, у исти мах, демистификује постмодернистичке постулате који су већ постали болест једног дела песникȃ што укруг исписују и врте сопствени реп. Отуда, Ђерић наглашено и намерно (чак и преко мере!) цитира фрагменте и наводи имена писаца (Сапфо, Витмен, Пушкин, Његош, Настасијевић, Кочић, Матавуљ, Тишма, Раичковић…).

Овом критичару, међутим, није до тога да рашчлањује зглобове општег механизма књиге, јер би се то претворило у досадни маниризам, већ да укаже на најбоље места где се узвисује чисти песник. Изузимајући сложене целине посвећене Лази Костићу и Милошу Црњанском, као уметнички релевантне пројекте који би могли да независно дишу и на неком „округлом столу“, нама су за око, поред осталих, запели стихови из ране фазе:

„Још сам огњиште. У мени се тек цепају дрва.“ Ова феноменална песничка слика не познаје границе и школе. У њој се упластио песник са великим првим словом. Остало препуштамо психолошкој структури и снази саме песникове личности, јер наведени стихови су редак путоказ у ком правцу би поетички требало јездити.

У књизи је место пронашло и тридесетак хаику песама. Оне делују живо и разгаљујуће. Скидају плесниву помрчину са захукталих справа општег пројекта и указују се као супстрат душе. Ево дивне минијатуре: „Дајте ми уже, хоклицу, хоћу да сам жути, липов цвет!“. На плану заната, тачно седамнаест слогова, као и у свим осталим минијатурама како, уосталом, и налаже у јапанском језику древна хаику творевина. Ђерић је, дакле, окушао се у тзв. затвореној форми и успео. Најбољи је тамо где у први план избија његово рано песничко биће. Зато се опет питамо, зашто овај песник не смогне снаге и остави за сва времена сваки експеримент и, једноставно, буде оно што јесте. Јер, испоставиће се, како вели у једној песми, да је „језик гојио на туђ рачун“, а то не би било, на дужу стазу, добро по песника.

Нова књига Зорана Ђерића сведочи о великим претрагама сопственог песничког Ја, о, каткад, излишним посезањима на плану техничких решења текста, али и о осведоченом таленту који је од најприроднијих струна и милина. Не желимо да признамо да Зоран Ђерић припада реду ислужених млађих песника, већ сматрамо да његово време, заједно са „Талогом“ и „Унутрашњим обележјима“, тек долази. А да је тако, нека посведочи и овај Ђерићев стих: „Скривам се иза онога што носим“.

                                                                                                                  (Борба, Београд,1995)