Његова нова књига анаграма, Арс магна, уствари је самиздат. Но, у пријатељском договору с Прометејем (ту сам објавио четири књиге: Приче из потаје – 2007, Шајкашки сонети – 2008, роман Мужа душа – 2009, збирка поема Вијадукт – 2011), ова приватна Радисављевићева књига промовисана је на штанду познатог новосадског издавача у подне, у среду 23. октобра. Рецензент књиге је угледни песник Дамир Малешев, овогодишњи добитник престижне награде „Печат вароши сремскокарловачке“, који поред осталог о књизи Арс магна каже:
„Анаграм је игра духа, трен луцидности. Игра звучања и значења започиње у слуху анаграмисте, да би се касније, као разговетан одјек, појавила у слуху решавача. Комуникација је успостављена, задовољство изазвано проналажењем решења допуњено је и вишеструко увећано духовитошћу коју је анаграмиста уградио у свој анаграм. Књижевна вредност анаграма вишеслојна је и дубока, а понајвише зависи од умешности и искуства самог аутора, од целокупног културног наслеђа које је усвојио и дубоко инкорпорирао у своме духу. Зато су дар и искуство нашег аутора овде одиграли кључну улогу.“
Затим, Малешев помаже читаоцу анаграмâ у Радисављевићевој књизи Арс лонга.: „Као тематску и културолошку основу за свој креативни енигматски коментар, Зоран Радисављевић испрва приређује за читаоца 77 сликарских ремек-дела која датирају од периода ренесансе па све до друге половине прошлог столећа. Поред наслова, године настанка и имена аутора, квалитетне репродукције сликâ садрже као посебан додатак и сажет приказ сваке слике из перспективе социјалног контекста и историје уметности.“
Као примере неколико анаграма-бисера, Малешев наводи следеће слике: „Девојка с бисерном наушницом Јоханеса Вермера као да је оживела на платну, те се обраћа сликару стихом: НИЈАНСЕ БОЈЕ НАВОДИШ К МОМ СРЦУ; Марија Магдалена Тицијана Вечелија, напросто: ДАЛА МИ ЈЕ АНАГРАМ! – рећи ће наш аутор; Повратак разметнога сина Рембранта ван Рајна и покајнички вапај синовљев: ТАТА, ГРОЗАН САМ И ПОКВАРЕН! Зар је потребан коментар?“ Ево и по мом избору једног бисер-анаграма, а има их тако много: Слика Уличне демонстрације Еде Муртића: ЈА ТУЧЕН, СИЛНЕ МОДРИЦЕ! Дамир Малешев додаје: „Пресудан је један, рекао бих, наденигматски карактер Радисављевићевих анаграма, а то је њихова већ споменута књижевна вредност.“
И на самом крају ево решења једне енигме:
Бранково коло никад није имало свој штанд на Сајму књига у Београду. Зашто? Зато што Бранковом колу издавачка делатност није приоритет, већ један од приоритета. Бранково коло није издавачка кућа. Зато што Бранково коло током године има два своја велика „сајма“: мартовске Пролећне Бранкове дане (од 15. до 28. марта) и септембарско Бранково коло (у новије време – десетак дана, а раније и по три седмице, чак и месец дана). Дакле, Бранково коло као културни бренд има идеалну прилику, као нико у Србији и региону, да два пута годишње манифестационо (фестивалски) покаже, промовише и афирмише своју културну мисију у знаку живота и дела вечитога младића српске поезије – Бранка Радичевића. Све то чини кроз већ увелико препознатљиве садржаје и програме који укрштају традицију и савременост, из света књижевне, музичке, драмске и ликовне уметности, нематеријалног културног наслеђа, филозофије и хришћанске духовности. Уза све то, на манифестацијама Бранковога кола стварају се и афирмишу млади уметници и песничка имена са њиховим првим наступима и првеначким књигама, престижне награде, поетски шаховски турнири са талентованом децом и друго. Тако скоро на идеалан начин Бранково коло упознаје јавно мњење о свему што ствара и афирмише. То су вредности великог калидоскопа културних догађаја Бранковога кола на јавној сцени у освојеном медијском простору кроз деценије успешнога рада. И коначно, Бранково коло се не бави продајом, то јест не тргује књигама. Многима Сајам књига је искључива прилика и место за то, за вашарску распродају, али некима и моменат када једино могу да се покажу и зграбе мало медијског простора (ако имају среће), мада је и то тек мрвица (и ништа није сигурно) у односу на велики одјек чувених манифестација Бранковога кола у марту и септембру. За такву привилегију деловања Бранковога кола на јавној сцени Србије и региона, Алексије Радичевић би рекао: „Е па дотле, а докле ћеш више!“
Н. Грујичић
