У првом циклусу „Песама о младости“, опевани су проблеми око књижевног листа „То јест“ у данима Титове смрти и сахране. Тај лист је забрањен,  уследила су бројна испитивања и провере од стране државе. Као резултат свега, укинуто је финансирање листа на новосадском универзитету, јер су неке песме и прилози изазивале алузије на Јосипа Броза, а песник, као главни и одговорни уредник „То јеста“, остаје сам и напуштен, без могућности да се било где запосли. На понуду из „Летописа Матице српске“ да напише песму о Титу, млади песник одбија „кашику стршљеновог меда“. Сувајџић је надахнуто и посвећено говорио о књизи као искреној и оригиналној песничкој творевини, која нам дочарава једно специфично време и атмосферу цитирајући притом многе песме и стихове, међу којима и делове из завршне „Један је Тишма“.

Читајући опсежнији текст о „Песмама о младости“,  и анализирајући све четири циклуса („То јест – Титова смрт“, „Млади песник“ „Жива сила“ и „Оно мало живота“), Растко Лончар је поред осталог рекао: „Потреба за оваквом књигом постоји, тим пре што је она сведочанство о једном периоду, једна перспектива која осветљава књижевни живот каквим га не знамо или каквим га идеализујемо, независно о томе да ли се ради о књижевном Новом Саду с краја 19. или 20. века. А управо ове две целине јесу темељ за контрастно поређење периода Лазе Костића и Радета Томића, Светозара Милетића и Јосипа Броза, познатих новосадских кафана и књижевних редакција. Наслов књиге сугерише скалпелску прецизност и удаљеност, преживљеност и промишљање о ономе што је њен садржај. Не упадајући у замку патетичности – у којој се неретко нађу стихотворци подложни носталгичном погледу на прошлост – аутор пред читаоце поставља живот на послужавнику, не тражећи помиловање нити пресуду. Сигуран у своје ставове, он се, као и вешт полемичар, критички односи према сопственој и улози других људи у сопственом животу, са свешћу да, иза нас, остаје слово о нама.“