Имао сам при руци један примерак „Сремскокарловачких терцина“, који му с посветом у тој брзини предаде моја млађа, десетогодишња кћерка Даница: „Драгом побратиму Миодрагу Петровићу, с љубављу!“ Загрлисмо се, а и фотографисасмо потом. Обрадован попут мене због непланираног сусрета, румен у лицу, овај славни првак Српског народног позоришта рече ми да игра патријарха, па настави на сцену, на пробу. Изнесе на сцену и даривану му књигу, па је у једном тренутку, са тог тренутка чудом оглашеним вековним звонима, говорећи гласно раније припремљен текст, подигну „Сремскокарловачке терцине“ изнад главе и задржа подуго.
Ненад Грујичић
ГОЛУБИЦА НА КРСТУ
Из даљине као мрва на златном се крсту леска,
голубица бела, видим, слетела на цркву Доњу
закриљену бујном крошњом див-платана од три века.
Чија ли је душа сишла да покаже милост Божју,
откуд бела голубица беља и од првог снега,
усред лета карловачког на црквеном бриди трону?
Неко рече у пролазу да је иза оног брега
штоно стреми к Стражилову голубица јутрос мала
полетела. Већ је подне а са крста још не бега.
Као да се еглен води између ње и платана
белог лица као крила голубице Светог Духа.
У том небо затамни се и загрми усред дана,
голубица пред храм слети, шири крила, златоуха,
отвори се црква сама и зачу се пој псалама,
ка олтару у лепршу благих крила и пропуха
голубица у три круга обави лет белог плама
па одлети к Стражилову, и звоно се за њом вину,
а врата се затворише опет тихо, опет сама.
Нас некол’ко крстимо се и тражимо спас у вину.
(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)
