Говорећи о називу књиге „Сјеноход“,  Александра Мариловић је запазила да је „опасно нагазити туђу сјенку“. С друге стране, сенка је симбол духовности и божанског. Сетимо се Јунга, истакла је Мариловићева, за кога сенка представља контроверзну стварност, с једне стране је деструктивна и аутодеструктивна, а с друге – обиље снаге. Но, поезијом се може постићи потпуна индивидуација. Упитавши ко су заправо људи који се плаше сјенки (луталицама није мјесто у граду), она је цитирала стихове из књиге Данијеле Регојевић:

Тугујем за Пушкином од рођења,

             Који није био миљеник цара,

             Сироче класике и романтичара.

             Не знам бити радосна,

             Црвена ме подсјећа на револуцију,

             А снијег на руже за незнане јунаке…

На промоцији, Данијела Регојевић понесено је казивала у три наврата девет својих песама и у завршној изјави истакла да се „осјећа као јак изданак свог вољеног и виленог Бранковог кола, те се надам да ћу доносити само успјехе и понос ту гдје припадам“.

За наш сајт изјавила је да је „почаствована и надасве радосна да сам на лијеп начин представила Бранково коло и свој рад“, а затим додала: „У завршном говору сам се ослонила на Миљковићев стих: Певамо да се роботи постиде, а Бранко Радичевић је био мој први ослонац и идеал лирике. Имали смо неку унапријед зацртану срж које смо се држали, а остало су биле надоградње  у складу са публиком.  Присутни пјесник Горан Гаврић Грга, такође аутор Бранковог кола и добитник награде „Стражилово“ (2013) рекао је пар ствари које су изазвале бујицу суза, касније се придружила моја професорка са факултета, па најбољи друг (такође англиста), затим је једна бакица рецитовала Дучића и вече је дивно заокружено громогласним аплаузом.“