Као што и сâм уме рећи, он пева о породици, љубави, пријатељима, свом свету и свету око себе, као и о друштвеним збивањима, бездушности, ломовима и опасностима савременог доба, али и о далеким звездарницима и тајнама иза земног хоризонта. Дакле, он разрогачено види свакодневна чуда и лепоте око њега самога, бележи чулне сензације у распрснућу сваковрсних промена и изненађења, жуди за истином и правдом међу људима, примећује заосталост цивилизације без обзира на технолошки напредак, верује да као песник има етички најсупстанцијалнију позицију. Затим, тежи и – види и неке далеке светове, из којих је, како сматра, стигао и сâм, установљује законитости времена и простора између микро и макро начела: Кажу да се звезде рађају, живе и умиру/ Баш као и ми/ Можда ми и јесмо звезде?/ Или су звезде неки нама далек род?
Доживљај „најежене руке“ песник постиже и на својим „свемирским путовањима“, одласком изнад облака, у непознато. Проналазимо га у ситуацији где свет (планету) посматра из других сазвежђа, па из таквог сна душа му је „пала право са небеса“ на земљу, међу људе. Комплементаран овоме, мада у визији другачијег погледа јесте и призор из песничког бедекера Растка Ретровића који лежећи на округлој Земљи раширених руку види испод себе свемирски понор у који не пада захваљујући сили гравитације.
Свевидећи аспект бића Данила Јовановића припада песничкој космогонији која, као и код Бранка Радичевића у песми „Молитва“, уочава Божју творевину и диви јој се (доба дана или годишња доба, пак), са свешћу да му је милошћу Неба, као људском бићу из Створитељевог даха, подарена и душа, а у њој и Песма, таленат за певање. Није занемарив, дакле, и духовни аспект ове младе поезије која не уме да остари. Напротив. Ту је и свепорожимајућа вера у поезију као духовни принцип: Живећу, мајко, живећу/ док у мени вера дише.
Љубавна компонента веома је битна у свету Данила Јовановића: у случајном сусрету/ густа се магла обавила/ у тим тамним очима. Овде наилазимо на јаку слику густе магле што се обавила у њеним очима које уствари нису само плод некаквог случајаног илити пролазног сусрета, већ епифанијски блесак што је створио целу песму. И, то је уствари судбински сусрет за његов песнички хабитус: у тим тамним очима/ мој је читав свет. Овај доживљај, на другом месту, дограђен је и позицијом чувеног Десанкиног стиха: не, немој ми прићи, али на посве оригиналан начин: И зато те молим/ Немој да идеш/ Али не/ Ни у највећем лудилу / Немој ми прићи.
Овај млади песник поседује и дар да уочава детаље и појаве (покисле улице, ноћ над градом, магловити одраз у прозорском стаклу, опали лист, папуче) што је за поезију од прворазредне важности. И то ће Данило нема сумње још више развијати, јер ће таква стваралачка позиција обогатити не само поетски вокабулар већ и тематско-мотивска изненађења. Мотив ноћи дат је у разним валерима који се преламају са силама перцепције дубоко у бићу. И, магла се почесто јавља код Јовановића, што лиризује стих и даје му ликовну топлину акварела и мистике.
Поезија одбацује идеолошке и апстрактне гломазности, целомудрена уопштавања и „филозофисања“, она живи од „неважних“ призора, такозваних ситница и мрвица свакодневице што својом разноврсном учесталошћу и разликом увећавају уметнички дојам са „репертоаром“ света, а уза све то, и понад свега, шире поље емоције и доживљаја, и њиховог дејства на конзументе поезије.
За прву књигу важно је да покаже песникову истинску потребу да се изражава стиховима, да живи (за) поезију и – не одустаје, да му поезија помаже да савладава неизбежне препреке и проблеме, најезду искушења и разних видова демонијаде у димензији живућег свакодневља. У књизи „Корак између“ тога не мањка, напротив. Ту наглашену љубав за писањем (певањем) и поезијом уочавамо диљем ове младо-лике збирке која букти оданошћу према божанству песничког говора.
А онда – дивно чудо, наслов књиге „Корак између“ поседује свих пет самогласника у српском језику, што је велика реткост у нашој књижевности, и уопште: о-а-и-е-у! Тиме је постигнуто звучно савршенство (вокални апсолут) у семантичкој равни двеју речи које чине назив првенца. Наравно, то је случајност у радионици младога песника, није то била његова намера, али наше је да то уочимо и назначимо да таква „слагалица“ пуног вокалног бића у наслову књиге представља скривени амајлијски драгуљ што чува цео рукопис, како се у народу каже – „штити од урока“. Озбиљна стваралачка игра која се потом наставља из песме у песму, из даха аутора потпуно посвећеног поезији, уверава нас да овај првенац неће бити једини уметнички траг у времену и простору свестрано даровитог Данила Јовановића.
Ненад Грујичић
