Све је то преживео, али није цензуру моје покојне баке Маре која је, у својој крајишкој конзервативности сматрала да је последња, строфа из песме Путник на уранку: „Здраво и ти, момо туди / Да дивна си, селе пуста, / Оди амо, од’ на груди, / Да т’ пољуби браца уста“ непримерена моме предшколском узрасту. Мада јој није сметало да гледам Окупацију у 26 слика и Битку на Неретви, ал’ добро.
Бранково је песништво, уопште, најпрећутаније данас. Не у нашим уџбеницима, историјама и читанкама, већ у нашим животима, у сивој иронијској свакодневици.
Да је било среће да је био жив ономад, Бранко би са Растком Петровићем и Велесом Перићем кочијашио до зоре. Свирао би у Лабораторији звука, поручујући: „Док вам је још време!“, са Арсеном би Дедићем пред свануће вапио: „Дај, стани на час, и дај ми снаге“.
А данас, анахрон.
Да се разумемо, има и данас младости, и биће их, Боже здравља, још. И увек. Али млади смо, а о младости немамо свести. Не примећујемо да је прошла, нити да ишта пролази. Љубимо пластична уста, говоримо пластично и шаблонски, и на туђем језику. Не волимо љубави ради, већ ради космичког центра у који смо сваки себе поставили. Ако нас откопају некада, као Троју, видеће нас како у земљи себе саме грлимо.
Нека нам је, и у том смислу, Бранко светионик, јер, мрак је, и сва су мора немирна.
