Далеке 1849. године, 2. априла, у Земуну, млади књижевник Јован Ђорђевић затекао је свога врсника Бранка Радичевића како игра шах, и тим поводом записао: „Шаха је играо врло вешто и врло је брзо покретао фигуре.“ То је онај Јован Ђорђевић који је основао Српско народно позориште, аутор текста химне Боже правде. Овај његов запис о Бранку одговор je за многе који нас питају зашто смо шаховски турнир уврстили у програме песничкога Бранковог кола.
Радећи на књизи „Коло, коло, наоколо“, доносимо једну од многих фотографија на тему шаха из албума Бранковога кола. Ту се с домаћином виде неки од тек пристиглих драгих песника-шахиста: Вујица Решин Туцић, Ранко Рисојевић, Ненад Грујичић, Стеван Тонтић и Горан Бабић. Пре двадесет година, то је тренутак окупљања, пре подне 8. септембра 2002. године, пред почетак турнира, испред хотела „Боем“ у Сремским Карловцима, на 31. Бранковом колу, где ће заиграти двадесетак шахиста-песника.
О шаху на Бранковом колу, и уопште, написао сам обимнији текст за књигу „Коло, коло, наоколо“ коју очекујемо до јесени поводом 50 година од оснивања новог Бранковог кола (1972). Оно старо, у Сремским Карловцима, као чувени лист, излазило је од 1895. до 1914. године. Цео текст о песницима-шахистима можете прочитати на сајту Бранковога кола, који је иначе објављен у два наставка, са више фотографија, у Недељном Блицу (1. и 8. август 2021.)
Шах је надахњивао велике духове и давао им мотивацију и инспирацију за стваралаштво: Хајам, Алигијери, Бокачо, Џосер, Рабле, Сервантес, Волтер, Дидро, Гете, Пушкин, Радичевић, Балзак, По, Толстој, Вајлд, Ниче, Валери, Аполинер, Џојс, Елиот, Пастернак, Андрић, Црњански, Крлежа, Брехт, Набоков, Борхес, Маргарет Јурсенар, Бекет, Јонеско, Кортасар, Весна Парун, Маркес, Павић, Кундера, Еко, Киш и други.
На првом песничком брзопотезном шаховском турниру, на 17. Бранковом колу, под називом Песници воле шах, у петак, 9. септембра, 1988. године, у Спортском и пословном центру „Војводина“ – Шаховски плато, на првом спрату, у част шаха и тада предстојеће Шаховске олимпијаде у Новом Саду, неколико песника премијерно је прочитало своје песме: Стеван Тонтић („Балада о краљу“), Горан Бабић („18 краљица“), Ранко Рисојевић („Свеопшти шах“), Бошко Ивков, као посматрач („Песници-шахисти – кибицерска“) и судија Душан Бућан („Бивше фигуре“). Касније, Миленко Стојичић саставио је значајну антологију песама о шаху, од памтивека до почетка 21. века.
У време ковид-пандемије шах је постао још снажније уточиште многима, показао невероватну виталност и снагу, проширили су се и настали нови, велики кругови присталица, и младих и старих. У она давна времена, још је и Аристотел написао Александру Македонском: „Видим да стално путујеш, а када си усамљен, када се осетиш туђином, играј шах, јер ће те он развеселити и бити саветником у ратним подухватима.“
Та стара, мистична, непознатог корена, међу људе с неба донесена савршена игра, борба белих и црних фигура, надгорњавања добра и зла, ероса и танатоса, представља неисцрпно богатство за песничку машту и имагинацију. Шаху ништа нису могли ни компјутери, ни нове технологије, потпуно им се прилагодио, односно, надишао их својом супериорном једноставношћу са безброј комбинација и нијанси људског ума. Остао је независан и свој, показало се да више даје него што узима. Пушкин је записао: „Нека је благословена моја душа што сам научио да играм шах.“
Ненад Грујичић
Сремски Карловци – Нови Сад, 29. април 2022.
