Могућност посматрања симбола као оружја једног ствараоца, код Филипа Дејановића се напушта у оном смислу у ком се и оружје оставља након рата – да би се њиме чувао мир. Естетско у природи човековој, и вечити преплетаји еросног са танатосним, чине нужним константно враћање и остављање симбола, као симбиозе материјалног и мисаоног.
Филип Дејановић, са друге стране, опраштајући се од њих, симболима само одузима ону апсолутну моћ носитеља свеапстрахујућег у песништву, и говори гласом генерације којој бригу представља чињеница да се интереси капитала за приватизовање свих исконских елемената сучељавају са питањима потребе дефинисања сопствености појединаца колико и народа.
Суочавају се представе света у себи и о себи са представама себе у свету; у тој сучељености, на равни на коју могу да падну тек светлаци што заиграју пред нерасањеним погледом трагаоца себе, одвија се ова лирска драма.
Како песник говори у уводу, он без симбола не би „окусио прозирност неба“, иако су га они ставили у кавез. Он је прошао онај дијалектички пут стицања слободе кроз робовање, и зато свој опроштај поставља на почетак, у наслов, тиме остављајући простор да у наставку књиге говори са позиције онога који је искусио.
Сремски Карловци – Нови Сад, 17. јуни 2021.
Растко Лончар
