Алексије Радичевић је рођен на географском простору данашње Хрватске, баш као и Дара Секулић. Бранко је рођен у Славонији (1824) а Дара на Кордуну (1930). Почетком рата крајем прошлог столећа, у Славонском Броду, родном граду Алексија Радичевића, мештани су срушили споменик Бранку, који смо заједнички подигли 1984. поводом 160. годишњице песниковог рођења. Нажалост, споменик још није подигнут, и ко зна кад ће, као и што је укинут назив тамошње основне школе и улице са Бранковим именом.
Све ово причам, јер сам пре три године на позив „Вечерњих новости“, на ту тему дао изјаву, па се у истом тексту нашла и охрабрујућа информација из Славонског Брода да „Бранко припада не само српском народу већ и европској култури“ и да „иницијативу да се исправи неправда води и академик Тонко Маројевић“. То ме је заиста обрадовало, и уколико тамошње локалне и републичке власти, са иначе свугде амбивалентним алатима дневне политике, буду имале разума, то ће се једном и догодити – да Бранков споменик осване у његовом родном Броду на Сави.
Дара Секулић је много пута наступала на Бранковом колу, па и далеке 1986. године заједно са Грозданом Олујић и Тонком Маројевићем. Тонко је био наш гост и пре девет година, добио моју „Антологију српске поезије“ (1847-2000)“ и одмах приметио да сам уврстио и песме Арсена Дедића. Али кад је видео ту и Петра Прерадовића и Меду Пуцића из 19. века ,те, чак, и рокера Бранимира Штулића из негдањег Загреба, сад у Холандији, све је легло у равнотежу разумевања таквог мог потеза, иначе прецизно објашњеног у антологији.
Дара Секулић представљала је изузетну појаву у кругу сарајевских песника што су у великом броју долазили на „рајско Стражилово“. И данас долазе, али махом расути диљем Балкана и света после бесловесног рата. А у време када је као изгнаница живела у Владичином Хану на југу Србије, Дара је добила нашу престижну награду „Печат вароши сремскокарловачке“ (2002), заједно са Симоном Симоновићем. Утом се, чудом, вратила у Сарајево.
Почетком поменутог, несрећног рата, био сам у прилици да у Матици српској у Новом Саду представим тек прогнане песнике из Сарајева, Дару Секулић, Душка Трифуновића и Ђорђа Сладоја. Пред сâм наступ Душко рече да никад није наступао у Матици српској, а Дара Секулић додаде: „ Ни ја! Боже, што је лијепа ова наша Матица српска, било би је штета бомбардовати.“
О поезији Даре Секулић, под насловом Светлица добра, писао сам у „Културном додатку“ листа „Политика“ 7. фебруара 1998. године. Писао сам о њеној поезији и у „Летопису Матице српске“, а обимнији оглед имам и у књизи „Плес у негвама“. Тај есеј налази се и у Зборнику радова о њеној поезији поводом Змајеве награде Матице српске коју је заслужено добила 1997. године. Дао сам јој запажено место у „Антологији српске поезије (1847-2000)“. Дабоме, њене песме нашле су се и антологији српске избегличке поезије, „Прогнани орфеји“.
Атмосфера и призори, језик и звуци у поезији Даре Секулић сугеришу да из тајанственог и лепог света вирка заметак зла преображен у данајске дарове. Само је питање времена када ће преобучено и утајено зло насрнути на голи живот. У таквој спознаји света, песнички језик је светлица добра, оно стање талента које сопствене потенцијале измешта у највишу тачку борбе и опстанка. Поезија Даре Секулић је концентрат вишедеценијског настојања да се каже сувисло да или не свету и његовим крајностима, свету што цепти у парадоксу човекових моћи и немоћи, усхита и бола: Кућни праг је био тако близу/ али нам се заметну траг.
Њене песме носе богумилски шапат и трпљење, с једне, и немушти уздах над светом и његовим облицима, с друге стране. Она има танани осећај за артикулацију језичког блага и заборављеног семантичког сјаја у њему, те јој се песме доимају као дубоко проживљене и ишчишћене фантазме у откуцајима колективног пулса. Као да је њена лична лирска драма уједно и општа катарза српског језика и етноса. Али, то не би требало да завара, јер Дара Секулић нема ни валер од плакатног стихозборства препродаваца идеолошке магле. Њена отаџбина је српски језик који памти све среће и несреће свога рода.
Дара Секулић рођена је у Кордунском Љесковцу, и умела је одлично певати „кордунашку ојкачу“ која је веома специфичне, да не кажем „тешке“ мелодије и – то не може свако. У једној прилици смо се нашли на Фестивалу поезије младих у Врбасу, и ту, за столом пуним песника, Дара и ја, онако из душе,а без грешке, отпевали ову вековну крајишку певанију. Сећам се како је укрупнила свој глас, да јој буде скоро као мушки, да би „упасирала“ (полажући, то јест басирајући) на моје првачење (првак – онај који води, започиње ојкачу): „Ја првачим, а браћа полажу,/ што ја не знам, браћа ми покажу.“
Носила је у себи неокрљен корен завичаја, спреман да сваког часа засја и зашумори својим аутентичним латицама, оним цветовима који од локалног праве универзално пред очима и ушима присутних. Касније, кад се нашла у избеглиштву (са својим унуцима), по други пут у свом животу, први 1941. године, а други – пола века потом, послала ми је из Владичиног Хана руком написаних неколико одушевљених реченица о ојкачи и свом доживаљју моје студије и антологије на ту тему.
После Дариног упокојења у Господу, своју нову, тек написану песму, посвећену великој песникињи, послала ми је Дајана Петровић, млађа песникиња, иначе, ауторка прве књиге „Созерцање сна“ (Бранково коло, 2010) и добитница награде „Стражилово“ те исте године. Дајана је рођена у Бранковом Славонском Броду и доживела сасвим млада изгон из завичаја. Данас живи у Ваљеву с новоформираном својом петочланом породицом. Ево песама двеју српских песникиња пореком из Хрватске, са разликом у годинама од пола столећа.
Сремски Карловци – Нови Сад, 14. април 2021.
Ненад Грујичић
Из албума Бранковог кола, фотографија Бранка Лучића: Дара Секулић приликом свечаног уручења награде „Печат вароши сремскокарловачке“, у Карловачкој гимназији, на дан рођења Бранка Радичевића, 28. марта 2002.
