БЕСЕДА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА НА СВЕЧАНОМ ОТВАРАЊУ „49. БРАНКОВОГ КОЛА“ И „ПРОЛЕЋНИХ БРАНКОВИХ ДАНА 2020“

Бранко Радичевић је први песник за кога сам чуо и први песник који је личио на песника како сам песнике замишљао.

Карловци и Карловачка гиманазија су први град и прва гиманазија које је опевао ђак који је у њима ђаковао.Тако је Карловачка гиманазија постала и прва међу гиманазијама и оно што је Карловачка богословија међу богословијама.

Стражилово је прва и једина планина опевана пре Ловћена. На оба ова српска Олимпа могли би се односити Бранкови стихови: „Неси бреже ти чудо за око!“ Али су зато чуда духа и поезије.

Бранко је први песник који је рекао „да неће писати док не види Косово“.

Бранко је први песник који је опевао Црну Гору као “поносито стење, српске круне то драго камење“, а Његоша, свог савременика, први овенчао стиховима : „О владико Црне Горе главо,наша дико и велика славо!“

Прва песма над којом сам сузе ронио је „Кад млидијах умрети“, а Бранко леп као млади Бог, први песник- боник кога сам замишљао како копни с ловором на глави и опраштајући се од живота шапуће : „Лисје жути веће по дрвећу, лисје жуто веће доле пада, зеленога ја никада више, видет нећу.“

Први цртеж који сам квасио сузама био је онај Мине Караџић која је Бранка цртала по сећању. Први и једини пут сам испод неке слике прочитао напомену: „По сећању“. И та напомена ме докрајчила. Нисам се могао утешити држећи пред очима његову љубав, како га црта, двадесет пет година пошто је пошто је ишчезао, призивајући из ваздуха црте његовог лица не би ли га оживела.

Први криичар на кога сам се љутио и чије сам име заборавио био је онај који је написао да је Бранков славни стих „Ње више нема то је био звук“ уствари полустих чији је продужетак :“ У њен кад ја униша бија дом“. Такво истраживање и науковање љутило ме као скрнављење поезије.

Прво коло у које је био уплетен цео мој народ било је Бранково коло, а његов споменик први у који су уграђени каменови Фрушке Горе, Авале, Ловћена , Пљешивице и Велебита.

И први највољенији песник био је прогоњен. Цитирамо Црњанског: „Надо моја ниси ваљда пена, каже негде Бранко. А полицијски писар Никољче у Београду: „Неки Бранко,да се одмах у полицију јави.“:

А прво и прво, нисам никад ни помислио да бих ја могао бити и први добитник Велике повеље Бранковог кола. Допустите да у том својству, уз захвалност, први пут додам и ово.

Бранко је рођен у Славонском Броду 15. марта уочи Светог Алексија, човека Божјег. Тако је са собом донео и своје крштено име Алексије, које је касније посрбио у Бранко. Иако бољи обичаји можда не допуштају, допуштам себи да у овој прилици и то кажем, Ја сам рођен 29. новембра, на дан апостола Матеја у Сенти и са собом сам донео своје име. У други разред гимназије стигао сам у Славонски Брод. На левој страни од улаза у Гимназију чекао ме је бронзани лик Бранка, човека божјег, и ја више нисам био „сирјак тужни без ниђе никога.“

Хвала Бранковом колу!

Слава Карловцима, Бранку и Стражилову!

(Прочитано приликом уручења „Велике повеље Бранковог кола“ 4.9.2020. у Башти Музеја и Бранковог кола у Сремским Карловцима)