Крушевац, 19. април 2026.

ИЗ СРЦА ЖУПЕ ДО СТРАЖИЛОВА

У крушевачком „Одјеку“ данас је изашао интервју са Бојаном Јеленковић из Александровца, ауторком  Бранковог кола, прошлогодишњом добитницом награде „Стражилово“ за књигу песама „Него како“. Интервју је урадила новинарка „Одјека“ Јасна Ракићевић.

КЊИЖЕВНИ ПУТ БОЈАНЕ ЈЕЛЕНКОВИЋ: ИЗ  СРЦА ЖУПЕ ДО „СТРАЖИЛОВА“

Разговарала: Јасна Ракићевић

О стваралаштву и књизи

Како је настајала твоја збирка поезије „Него како“ у издању Бранковог кола — да ли постоји једна нит која повезује све песме? 

Моја прва књига поезије „Него како“ настајала је неколико година, песме су писане после завршених студија српског језика и књижевности. У књизи песaма похрањени су мотиви, лични и колективни, из живота и немогућности да нађем посао у струци. Ето, потрага посла траје тринаест година, али сам се сусрела са поезијом која је и те како утицала на мој живот – променила га је набоље. Поезија је духовна творевина која надилази, између осталог, и срси свакодневља; омогућује понирање у матерњи језик, а то је моја велика љубав. Уистину, писање ми омогућава да спојим језик и књижевност, уметност и стварност, збиљу и наду градећи свој мост опстанка и радости. Нит која повезује све песме у књизи јесте нада у боље сутра и надвладавање животних изазова кроз уметност речи.

Како си доживела своје место у оквиру „Бранковог кола“  и искуство учешћа на његовим манифестацијама?

Књигу песама „Него како“ објавило је чувено „Бранково коло“ из Сремских Карловаца. Реч је о полустолетној институцији културе – сабирници свих уметности – која је живи споменик Бранку Радичевићу. Уредник и рецензент мог песничког првенца је Ненад Грујичић, марљив културни прегалац и челни човек Бранковог кола више од четири деценије.

Бранково коло може се похвалити двема манифестацијама, то су „Пролећни Бранкови дани“ и септембарско „Бранково коло“. Као верни чувар успомене на живот и дело вечно младог Бранка, „Коло“ сваке године окупља песнике, глумце и музичаре, сликаре и вајаре, филозофе и теологе негујући уметност и духовне вредности.

У марту, у знаку 202. годишњице Бранковог рођења, имала сам прилику да казујуем духовну песму у Карловачкој богословији „Свети Арсеније Сремац“. Програм овогодишњих „Пролећних Бранкових дана“ био је величанствен у обиљу поетских, музичких  и глумачких дарова.

Колико је лично искуство уткано у твоје писање?

Писање захтева искуство, читалачко и животно, продирање у себе, у матерњи језик како би се створила песма.  Сасвим је сигурно да има утканог и мог (животног) искуства у песмама. С временом стичемо и вештине, бдимо над песмама, померамо границе и саживимо се са уметности речи.

Да ли постоји песма која ти је посебно блиска и зашто?

Постоји неколико песмама које су ми блиске, но, како питање захтева, издвојићу песму „Сломљено крило“. Ова песма најбоље осликава мој пут, лутање од немила до недрага, спознавање пре свега својих па и туђих врлина и мана и, на крају, поуздање у Бога, себе и дар за писање.

О награди и препознавању

 Шта за тебе лично значи признање које си добила? 

На 54. „Бранковом колу“, крај споменика Бранку Радичевићу, рад вајара Јована Солдатовића, уручена ми је престижна књижевна награда „Стражилово“. Признање које сам добила врло ми је драгоцено због препознавања мог труда и талента. Посебно је осећање, привилегија и част, бити на нашем песничком Парнасу у друштву већ афирмисаних песника и уметника, као и младих стваралаца. Битно је напоменути да награда „Стражилово“  има  полувековни континуитет и додељује се за поезију. Стражиловски амбијент у рану јесен доприноси лепоти поезије; песник је у Колу радо виђен, заштићен и део је велике поетске породице. „Стражилово“ има додатну драгост, а то је заједништво јер је ова награда додељена четирма песницима.

Да ли ти је награда променила однос према писању или публици?

Књижевна награда постала ми је потпора и подстрек да и даље наставим да певам (пишем) и чувам свој дар. Признање је важно јер показује да сам на добром стваралачком путу и ту је да ме додатно нагна на одговорност, доследност и трајање.

О завичају и идентитету

Колико Александровац и овај крај обликују твој поетски израз?

И те како обликују поетски израз јер сам Жупљанка. У првој књизи песама нема мотива из мог места, али у наредним делима ће их бити у изобиљу. Много фактора утиче на стварање песме – животно искуство, образовање, порекло, рад…  и све то je у спрези са талентом.

Да ли мислиш да постоји нешто специфично у „завичајној књижевности“ данас?

Завичајна књижевност је велико благо, то је посебно надахнуће и лепота различитог певања. Не треба запостављати свој говор, напротив, ваља нам да негујемо своје порекло и идентитет јер је то срж бића и уметничког дела.

О култури у локалној средини

Како видиш културну сцену у нашем региону — шта јој недостаје, а шта је њена снага?

Културних садржаја никад доста. Одвајкада постоји снажна потреба да човек, поготову уметник, проговори о збиљи, себи, да изрази своја размишљања, емоције, да саосећа и дели са другима створено.

Културној сцени данас, по мом мишљењу, недостаје више простора у јавности, неговања правих вредности. Култура, насупрот мнoгобројним искушењима, опстаје и опстаће јер имамо много талентованих људи који нас својим делима оплемењују. Заправо, култура је попут материје, не може се уништити, она кружи, и увек нађе пут до својих читалаца, слушалаца, гледалаца. Једнако, врло је важно препознавање дара и подршка коју уметници (људи) једни другима пружају.

Колико је младим ауторима данас тешко да пронађу простор за свој рад ван већих центара?

Данас је веома тешко наћи запослење, омогућити себи основна средства за живот, а камоли пронаћи простор за стварање и опстајање на књижевној сцени. Оптимиста сам, верујем да добро увек побеђује. Све је у знаку народне трпен – спасен, како у животу, тако и у стваралаштву.  Изазови су на свим странама, али снажна жеља и уметност су као вода, увек ће наћи свој пут. Ваља бити себи и свом позиву доследан, снажити праве вредности, стварати чистим срцем и надати се.

Шта те данас инспирише?

Инспиришу ме људи, емоције, разговори, вера, природа, појаве у друштву, сȃм живот. Радују ме „светли тренуци“ и  могућност да стварам, то је посебно стање духа.

 На чему тренутно радиш?

У мојој креативној радионици је живо и надахнуто; писање захтева љубав и посвећеност.  Поред песма и приказа, пишем  и приче на народном говору. Током ове године дароваћу читаоцима књигу песама и збирку прича. Дугогодишње проучавање језика, тачније жупског говора, народних обичаја изродило је 21 причу. Врло ми је драго што пишем сонете на свом дијалекту, који је код мене у живој употреби. Углавном пишем мисаоне и социјалне, духовне и љубавне песме. Лагано и с љубављу освајам различите песничке форме и теме.

Шта би поручила младим људима из мањих средина који желе да пишу?

Добра песма је добра песма, ништи време и границе. Важно је стварати и опстајати, пригрлити инспирацију, не подразумевати ретке тренутке среће. Није битно да ли су људи из „малих“ или „великих“ средина, нека следе своје срце и, наравно, нека никада не издају свој таленат. Од пресудног значаја за разумевање живота и књижевности је читање, дакле, читајмо много, много, али не и било шта. Писати, бдети над рукописом, оснаживати се духовно и у радости поделити своје дело са другима – моја је песничка порука младима.