Песнички првенци Бранковог кола: „Бочни вез“ и „Један продужени распуст“

Пише: Бојана Јеленковић

ПОЕТСКИ ВЕЗ СТВАРНОСТИ

У животу је веома драгоцено поседовати дар, потом, узрастати ка слободи стварања са откривеним и негованим уздарјем, саосећати и изнова проналазити смисао живљења, потпору и друге људе у настојању да се остане човек. Некада се догоди да биће буде обдарено двоструким уметничким даровима, на пример, глумом и писањем, те снажније ствара и опажа нијансе збиље, што се и десило са песничким рукописом „Бочни вез” Анђеле Цвијетиновић.

Овај песнички првенац објављен је почетком године у Бранковом колу. Уредник и рецензент књиге, Ненад Грујичић, у тексту „Песничка амајлија” истиче да је пред нама поезија која изазива читалачку катарзу: „Писати (певати) значи остварити се у матерњем језику и победити страх, бити истински свој… Пред нама је књига која радује, оплемењује и надвладава инерцију просечног,  а свакодневне навике и препреке претвара у материјал за рад у језику, даје снагу и читаоцима и песницима… Поезија има и терапеутску моћ, а свака песма, по митологу Веселину Чајкановићу, поседује апотропојонско дејство, те постаје својеврсна амајлија што штити од урока и негативних сила.“

Анђела Цвијетиновић  у књизи песама „Бочни вез” опева стварност која нас окружује. Поезија је представљена као мост којим ауторка покушава да споји обале огољеног живота и свог уметничког бића. Окошталу збиљу коју је тешко разумети и поднети наша ауторка употпуњује стихотворењем, она „бочно везе” погађајући у срж истине како би се ослободила. „Велики се човек/ мора скупити/ да стане/ и дубоко падне.” Ако већ не можемо променити своје изазове, хајде да уредимо свој свет уметношћу, на то нас позива ауторка казујући у једној песми да даје све што има: … „даћу ти плаво из ока/ ако ти зафали мора”…

У Анђелином лирском бићу доминира јака, веродостојна сликовитост, као једна од одлика лирике, наравно, не мањкају ни музикалност, сажетост израза, емоционалност. Погдегде ауторка стиховима пригушује боли, личне и колективне – „неко је заспао између два камена” или „сувише је туробно цео живот провести/ са људима који чују само свој глас.” Уметничко биће је врло осетљиво, све опажа и о свему би требало да пева (проговара), што наша ауторка и чини.

Песме нас наводе на размишљање, а непатворена поетска трудбеница Анђела Цвијетиновић дели са нама своју уметност, помоћу које и ми можемо доживети прочишћење и надвладати срси свакодневља.

Књига „Бочни вез” има седам циклуса песама. Поезија је тематско-мотивски  разнолика и уједно огрнута понирањем у суштину. Чести мотиви су: положај човека у друштву, истина, младост, колебање, борба за опстанак, живот, људи…

Наслов последњег циклуса песама могао би бити Анђелин манифест: „Извукли су ме из воде/ осушили/ муљ одстранили/ обрисали/ бочно привезали/ моји људи/ тешки/ а моји.” Врло често стихови су ткани уз помоћ контраста, ироније, синестезије, алузије како би шаром стилских средстава ауторка указала на животна искушења и обојила их стихом.

Прошло и садашње, глобално и лично, ново и одвећ познато, изнова просијавају пером Анђеле Цвијетиновић, глумице и песникиње. Ово су стихови самоспаса, проговара се на узвишен начин о свему што лирски субјект (и колектив) јавно и тајно обремењује.

Песникиња разговара са Соаресом и Ружевичем, такође песницима, јер лирско биће не може само, ослања се на постојеће надограђујући песнички хабитус. Једнако, помиње Милана Јелића и Орвела, на пример, како би, ослањајући се на велика имена, поучена њиховом мудрошћу, пронашла својеврсну утеху и дала нам своје виђење живота.

Овај поетски вез стварности и те како препознајемо као део себе и свог окружења јер су песме из живота приближене истини. Занимљиво је истаћи да у књизи песама „Бочни вез” нема интерпункције. Наиме, ауторка са нама дели песме, али нам не намеће своју вољу –  како ћемо их читати, већ оставља нам слободу што и јесте у природи поезије. Од постанка света до данашњих дана траје и трајаће борба за живот и слободу малих људи, а у Анђелиној поезији то смо сви ми.

КЛИЈАЊЕ СТИХОВА

Младост је сва у елану, има своје снове и надања, сазнања и промишљања. А поезија опева све, надилази и сам живот, не познаје границе. У младом песничком бићу сусрели су се таленат и призив стихотворења – у издању Бранковог кола настала је збирка песама „Један продужени распуст” Георгија Марковића, матуранта Карловачке гимназије.

Стармали песник пише из срца, онако како размишља, како осећа стварност која га окружује. Стихови су попут росе која надахњује и храни душу. Мисли, идеје, поруке – жеља да се спознато подели са другима. Стварање је посебно стање емоција и духа, а уверљивост, истинитост, младалачки полет употпуњују првобитни наум – писати и делити, пустити песме да живе, ослободити се, одрастати са својим песмама.

У рецензији „Молитвена приношења младог песника” Ненада Грујичића, уредника и рецензента збирке песама „Један продужени распуст”, наведено је да песник има свест о времену у коме живи, увиђа његове слабости и деформације, опире се неправди и тортури. Једнако, Георијеве песме настају из природног извора дара и потребе за уметничким изразом.

Аутор осећа снажну потребу да пише и негује свој таленат у осећању да је живот пролазан а човек смртан. Тематско-мотивски ово је богата збирка, намењена читаоцима скоро свих генерација. Поезија је универзална, надвремена духовна творевина и то се и те како уочава у песмама где аутор пише (пева) о међуљудским односима и огољеном животу који би да скреће и показује разне путељке, стазе и богазе. Срећом, ту је лира да својим умилним звуком враћа на стазицу наде и препознавања доброг у стиховима и збиљи. Стилска средства су припомоћ, мердевине којима аутор, на моменте, речима дотиче звезде, поставши тако још једна Бранкова, карловачка и стражиловска, јер младост има снагу да се успиње, жели, трага и дарује.

Збирка песама „Један продужени распуст” посвећена је професору, песнику и сликару Слободану Косановићу. Лепог ли омажа човеку који је живот посветио подучавању и друговању са младима. Просветни радници осветљавају умове својим ученицима; то су људи-пеликани које друштво често хотимице или нехотимице смести на маргину. Георгијева поезија се свесно, можда чак и рано, одупире забораву и таквој неправди. „Предајете/ онако како се ћути/ онако како се мири/ онако како се воли/ онако како се скоро и не мисли.”  Знање се преноси  другима, живи, кружи као материја, не може се уништити, напротив, ако се дели са другима, бивамо крепки, лакокрило деламо и стичемо једино право богатство – духовно.

Важан стуб друштва и сваког појединца, који се у савремено доба крњи на разне начине, јесте породични амбијент. Као зрело биће које носи са собом праве вредности из родитељске куће и завичаја, дабоме, Георгије пева и о оцу, сестри, брату, деди, онима који су на земљи и онима који су на небу, а сви заједно у срцу нашег песника: „На крају стоји оно/ оно вечно/ оно радосно/ оно једино/ а то је љубав/ која је Христос.” Георгијева поезија има молитвени карактер: „Ја верујем само у Љубав, Бога и Поезију.” Уједно, ово би могао бити и манифест поезије нашег младог песника и порука коју нам ваља примењивати у животу. На животној средокраћи  аутор препознаје свој пут и засад се поверава песмама и узда се у уметност речи.

Писање је огољено, без дотеривања, додворавања. Чисто како само младост уме и може да трага за одговорима, поставља питања и промишља о свему. У неколиким песмама аутор отвара душу, жали се, јада, памти, верује, другује са својом самоћом и привикава се на свет одраслих, а и те како би желео да живот буде један продужени распуст – песме ће то свакако омогућити.

Човек не може сам, песник почесто разговара са самоћом како би интроспекција изнедрила који редак. Георгије у једном стиху каже: „И не верујем у песника који не верује”, чиме потврђује свест о томе да је писање дар од Бога, али и да је искушење, као и пријатељство које опева: „Ако те слушам/ и видим затворених очију/ и то је велико.” Слушати, послушати, саслушати врло су битни глаголи који у општем метежу и убрзању губе своју пунину и суштину. Млади песник искру смирења и трпљења, учења и послушања извија и – настоји да, његошевски речено, таква извискра остане његова сапутница.

Ни живот ни писање не могу без љубави, баш као што и аутор наводи: „Љубав трагове нема/ само јесте или није ту”. У контрасту лепог и ружног обитавамо, но, ево поезије младог Георгија Марковића да нијансе ублажи песмотворењем и помири их ради вишег циља – самог живота и уметности. Како и сам слободу „напипава” у свету књижевности, тако нам је и пружа у песмама које су, такође, лишене интерпункције.

У младом бићу проклијала је мудрост о животу и људима и нашла своје место у поезији. Надамо се да ће песникова песма „Жеља” бити остваривана у годинама које долазе  јер он „жели да љуби све што се љубити може”. Обиље надахнућа нека прати најмлађег песника у Бранковом колу, који нам је подарио зрелу и полетну, нежну а снажну збирку песама „Један продужени распуст”.