Београд, 10. фебруар 2026.
Емоције у зонама стварности и читања
У данашњем „Културном додатку“ Вечерњих новости, у традиционалној рубрици „7 дана за седам књига“, коју воду Д. Богутовић, појавио се приказ књиге Бранковог кола, „Шум на срцу“ Ане Ранђић:
„ВОЛИМ поезију./ Као живот, скачем равно њу“, ово поручујеАна Ранђић (1973), у својој трећој књизи, збирци песмама „Шум на срцу“ у издању Бранковог кола. Претходно је објавила песничку књигу „La linea“ (2017) и збирку лирске прозе „Цветни механизам“ (2024). У родном Чачку предаје књижевност гимназијалцима.
Опијена дневним сликама и призорима, песникиња слави живот у његовим најсуптилнијим манифестацијама. Запажа призоре збиље, радује им се и проглашава их поезијом, па тако и почетак сваког дана сматра срећом, истиче уредник и рецензент Ненад Грујичић. Пред читаоцима је књига богатог језика, разноврсних тематскох поља, видљивог бдења над сваким стихом и речи. Поезија широке имагинације којој није довољно да се осами у задовољству личних визија, већ потпун духовни ослонац проналази тек у зонама читања. Оно што се догађа у песникињи у дубокој је вези са оним што нас окружује: „Треба волети свет,/ Увелико у ком је свако свакоме неопходан,/ У коме смо сви заједно. Попут Дучића, ауторка такође, посвећује пажњу и пољупцу као важном песничком и животном мотиву: „Што се мене тиче,/ Пољубац је печат,/ једина заоставшттина./ Коју трееба делити са људима.“
Доносимо две песме из књиге:
Ана Ранђић
МУРАЛ
Треба осликати све празне зидове,
Исписати нови лист.
Упркос свему,
Треба поднети зачуђене погледе,
Тек застати разапет насред раскрснице.
На таквим местима
Неутемељен мурал
Престаје да буде
Фреска у покушају.
Посматрачи
Оптрчавају
Око зидова цркве
У коју никад нису крочили.
Посматрачима се чини
Да је добро што је отворена банка
На месту кафане „Таково“,
Мисле да знају много о устанцима,
Јер су препознали понеку боју
Из великог дугиног спектра.
А једном мом пријатељу
Нису дозволили
Да празну фасаду оплемени.
На поменутој згради,
Кад је погледаш искоса,
Ипак се указује вољени лик..
Они који јединствени мурал не препознају,
Мрак из комора и даље износе
У тешким нарамцима.
РАЗГЛЕДНИЦА СА КАЛЕМЕГДАНА
Као и давни дани
У име којих су подизани,
Споменици имају своју историју.
Са љубављу клесане мишице Победника,,
Више од деценије покривала је прашина
У једној остави на Сењаку.
Ветрови који се понекад окомито спуштају
Низ Калемегданску тврђаву,
Нису углачали камену бисту.
Њу воли светлост – рефлектор за позорја
На којима се одиграва борба.
Гуштери који се на подне помаљају
Из пукотина зидина,
Деца која им се чуде,
Старци док на осунчаним клупама
Греју кости,
Уверени да време нема милости,
Понекад зачују откуцаје,
У којима млади и заљубљени
Препознају ритам сопственог срца.
Ретки се досете
Да то у грудима
Каменог споменика
Само сунце пулсира:
За вечност је освојен Врх Свети Илија.
На славу победе не пада прашина.
Бојишта су крвљу освештана.
У зенит вечног дана,
У понор неба
И даље шири крила соко,
Најбржа од свих птица
Која ме чува од лажи
У песмама и животу.
(Из књиге „Шум на срцу“, Бранково коло, 2026)
