Сремски Карловци, 17. март 2026.

ПРВИ ДАН „ПРОЛЕЋНИХ БРАНКОВИХ ДАНА 2026“

Данас су почели „Пролећни Бранкови дани 2026“ у 11 часова у библиотеци „Бранко Радичевић“ у Сремским Карловцима. Програм „Ој, Карловци, место моје драго, к’о детенце дошао сам амо“ започео је беседом Ненада Грујичић, председник Бранковог кола – „Бранко Радичевић и Матица српска“, која је донела ширем аудиторијуму мање познате детаље о односу младог песника и наше најстарије књижевне и културне институције. Прва књига Бранка Радичевића „Песме“ (Беч, 1847), по изласку из штампе, пуних једанаест година није могла да уђе у књижевни фонд Матице српске која је негирала песнички таленат младога аутора. Томе је сметња био Бранков стваралачки загрљај са Вуком Караџићем који се борио за увођење чистог народног српског језика у књижевно стваралаштво.  Бранков првенац био је управо такав, испеван у чистом српском народном језику са талентом какав дотад није био виђен. Тадашњи наши писци и песници писали су, и своје радове објављивали, на славеносербском језику који је био неразумљив широким народним круговима, са веома компликованом ортографијом (правописом).  И сам тадашњи председник Матице српске, Јован Хаџић (Милош Светић) писао је песме славеносербским језиком не остављајући, испоставило се, значајне резултате у времену.

Поред осталог, Бранко Радичевић је у својој првој књизи донео поему „Пут“ у којој се обрачунава са  тадашњим челницима Матице српске називајући их трутовима и главатим совама. За последицу то је имало поразну чињеницу да Бранко никад није објавио ни један свој стих у Летопису Матице српске где су увелико и редовно своје песме штампали наши романтичари: Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, па и Његош, и други. Ненад Грујичић је истакао да се Бранкова позиција у свему томе може сагледавати на земаљски и небески начин. На земаљски тако што се може тумачити као сукоб институције и појединца, то јест јест разлаз у различитим језичким и културним идеологијама. А на небески тако што је Бранко судбински изабран од божанског принципа да трпи жестоке препреке и искушења, који ће му наспрам тренутног неуспеха и поменутих сметњи у земној стварности обезбедити тријумф у будућности и етаблирати га као неприкосновеног  песника  за сва времена, корифеја српског романтизма. Опевајући Божју творевину у песми „Молитва“ Бранко је потпуно био свестан пролазне и смртне димензионалности човека придавајући есенцијални значај тајни и лепоти Божје творевине свуда око нас кроз сва годишња доба и сензације природе.

Знао је Бранко и певао у „Молитви“ (и не само ту) и о себи и души као Божјој творевини, али и таленту („и у душу нешто даде“) за песму, за дар за певање у матерњем језику. Отишавши млад са овога света, у својој двадесет деветој години, Бранко је пао у заборав пуних четврт века, нико није марио за њега и његове песме, да би након навршених тридесет година ћутње о песнику, преносом његових земних остатака из Беча на Стражилово 1883. године Бранко уствари васкрсао као песник у српском језику, књижевности и култури, досегао висине легенде и песничког мита за сва времена у нашем народу. Ненад Грујичић је рекао да је тиме дефинитивно поправљен и однос Матице српске према Бранку Радичевићу и да је она до данашњих дана, и те како, пуно тога доброг и корисног учинила за Бранка, на пример, и не само тада, прослављајући 100. годишњицу, 150. годишњицу и 200. годишњицу рођења Алексија (Бранка) Радичевића. Навео је да је Матица српска пре више од пола века основала и Бранкову награду за студенте књижевности и њихове есеје, то јест семинарске радове, награду коју је и сам Грујичић добио 1978. године, а што је по његовом доживљају био и један од знакова који ће га потом младог, у двадесет деветој години, упутити на челно место Бранковог кола.

У програму првог дана „Пролећних Бранкових дана 2026“, Бранкове песме „Молитва“ и „Никад није вито твоје тело“ говорио је Данило Јовановић. Потом је уследила промоција свеже штампане у Бранковом колу књиге песама „Шум на срцу“ Ане Ранђић,  истакнуте професорке српске књижевности и језика у чувеној чачанској гимназији. Модератор програма био је Растко Лончар, аутор и лауреат Бранковог кола, песник, критичар, књижевни историчар и антологичар. У живом дијалогу са Аном Ранђић, постављајући занимљива питања, и констатујући да се ради о одличној књизи поезије,  Лончар је успео да надахне и подстакне песникињу да, читајући укупно шест песама у три наврата, отвори тајне своје поезије и песничке радионице на темељу укрштене драгоцене учености и израженог лирског проседеа, и изазове код махом младе публике искрене аплаузе и одушевљење оним што су чули.

Ана Ранђић је истакла да као професор радо излази у сусрет гимназијалцима који пишу и желе да се афирмишу као песници. На крају промоције, песникиња је бројној публици потписивала примерке које је Бранково коло даривало поводом обележавања Бранковог 202. рођендана. У знак пажње према песникињи и професорици из чачанске гимназије, по једну своју песму, из свежих књига објављених у Бранковом колу, казали су Георгије Марковић и Данило Јовановић, садашњи и донедавни ученик славне Карловачке гимназије.
У музичком делу програма, пажњу је изазвао Дамир Малешев који је уз гитару извео чувену Бранкову песму, композитора Корнелија Ковача, „Певам дању, певам ноћу“, коју иначе пева популарни Здравко Чолић. Пре ове композиције, Малешев је као песник, аутор и лауреат Бранковог кола, казао једну своју песму посвећену Бранку Радичевићу. Као професор новосадске гимназије „Исидора Секулић“, он је тиме најавио сутрашњу промоцију у тој школи нове књиге песама младог Данила Јовановића „О гневу праведника“. И, како умемо и волимо наново поменути Бранка поводом нове песничке лепоте: „Е па дотле, а докле ћеш више.“