Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

О Антологији српске поезије

Проф. др Бранко Брђанин Бајовић

НАЈНОВИЈИ "ЦВЈЕТНИК" ИЛИ ГРУЈИЋИЋЕВ "ГРАДИНАР"

"Свака антологија je добра. Чак и она која није добра"; написао сам ово прије више од шест година, када сам у тадашњем "Гласу СРПСКОМ" имао књижевну рубрику. (То je, још, било вријеме кад je ГЛАС био "Српски", а не "Српске"; док je имао књижевну рубрику, и док je био "државна новина'' – pluralia tantum! Односно, док су и мене позивали на сарадњу: имао сам скоро три године књижевно-есејистичку рубрику – како сад сви воле да крсте "колумну" - а звала се АЗ-Буковник.) 
Дочекао сам тада и тако АНТОЛОГИЈУ-избор из српске поезије, под насловом Насукани на лист лирике (стих, иначе, Требињца, оца мога кума Михаила, покојног Брата Павловића, из његове збирке Дјевојчица поступака), "баштованског двојца" Анушић-Малешевић. Они који су мислили да хвалим антологију, осудили су мој приступ, вјероватно никад до краја не растабиривши значење горње реченице (тим прије што сам истом "реченицом" – а то je доскочица и питање композиционо-стилске вјештине – и завршио наведени текст). Ово, у ствари, помињем само и једино зато што je један од оних којима се та Антологија никако није допала (a овдје je мени драги Мирко Вуковић, најгласнији и најаргументованији "антолого-борац"!) протумачио да сам се и ja сврстао на страну "антолого-бранитеља" (што су, знам, помислили и ИСТИ)! Наравно, и једни и друга нису били у праву, а то и јесте најбоље тако, по древном "Лењиновом правилу": кажеш жени да си код љубавнице, љубавници да си код жене, а ти се сакријеш негдје, у библиотеку, и учиш-ли-учиш! 
Или, што написа ВИБ: "Паметан човек четрдесет прве оде у четнике а четереспете се врати из партизана"! Дакле, као што сам тада мислио и написао: Говори како мислиш; пиши како говориш; али има и она Гојка Ћога, КЕТМАНСКО-ПОКАЈНИЧКА, кад се извињавао Вуку што није писао онако како говори, a није ни говорио оно што мисли!), тако и данас мислим и говорим: Свака антологија je добра, па и она која и није добра; или барем није ДОБРА ДО КРАЈА (увијек ће се наћи неко и нешто да некоме и нешто замјери, приговори, за-зло-запамти; такви смо ми Срби, зато нас и сврби!). 
Уосталом, наставио сам, образлажући: Поготово ако je то Антологија СРПСКЕ поезије; јер –и најлошија – добро je да нас СВЈЕДОЧИ: толика je ала и врана устала на нас, да нам je сваки помен имена, језика и дјела као доказ трајања драгоцјен, насуштни. А – ca друге стране (свако лице има наличје, наравно) – питање je колико нам то "доказивање" вриједи на дуге стазе!? (Нешто што нам привремено-закратко и "актуелно", за руке, у даљој будућности, када се главе охладе а околности измијене, може и те како да штети!)
Слично бисмо могли говорити и о најновијем ЦВЈЕТНИКУ, што га састави и на свијет издаде Ненад Грујичић и "Бранково коло" (нарочито зато што je исти-аутор-баштован и те како грмио против неких ранијих-савремених антологичара и њихових "хербаријума"; што – руку на срце у преопширном ПРЕДГОВОРУ – наставља и сада: нарочита мета бијаху му "избори" попут Светског песништва Николе Страјнића, са 100 и једним пјесником (!!!). И ту заступљени Јован Зивлак, иначе, оног стотину и први (!!!), једини ЖИВИ из цијелог Свијета – поред Ива Бонфоа, тада крепког осамдесетдвогодишњака, Бог сами зна да ли je и сада жив – и јединог живог /од свега неколико!/ српског пјесника уврштеног у исту; те онај из Републике Српске, неспретног и предугачког назива, састављача Радивоја Микића /не заборавимо и овдје и "финансијера" Сретена Вујковића/; питање "виности" je сложеније, тим прије што je Микић професор др, a НОБЛЕС ОБАВЕЗУЈЕ!)
Мислим (вјерујем и надам се!) да нема ни један јединцати народ у Европи а да има толико антологија ca толико мало (добрих) пјесника, на толико мали број глава писмених припадника – напосе оних што читају, па још и ПОЕЗИЈУ; посебно у задњих неколико деценија, када су се сви вредносни (а и морални) критеријуми срозали, односно када "друга шћаше да постане судија".
Треба овдје да кажем коју и о још неким Антологијама (што не пропушта ни Грујичић): нпр. Када будемо трава Владимира Јагличића (ca три моје пјесме) или ТРОТОМНА антологија српске поезије коју je саставио Рус Андреј Базилевски уз "селекторску помоћ" (у антологију, наравно, увршћене!) Мирјане Булатовић; што je све "прештампано" и у српској верзији, и то у Канади (авај, у њој нема мене)! Има још једна РУСКА-СЛОВЕНСКА Из века у век (у серијалу руских превода – антологија ca словенских језика) у којој има и мене (једна пјесма); има она Небојше Деветака, "пјесника-избјеглица" (у којој опет има ЈЕДНА моја песма, као што ме ДУПЛО има и код Грујичића!). Наводим ово само и једино зато да кажем како то да ли ме има или нема (а има по ПЕТ-ШЕСТ и код Анушић-Малешевића и код "проскрибованог" Радивоја Микића), није ВРЕДНОСНИ КРИТЕРИЈУМ при оцјени нивоа једне АНТОЛОГИЈЕ. Да живим стотину година, мислим да би мој став увијек био исти: Свака антологија je добра, па и она која није добра! Уосталом, прашина се брзо слегне, књиге се затуре, забораве, а ускоро слиједи нова, па још новија, па најновија... До пошљетка!

 

Дамир Малешев
АНТОЛОГИЈСКА АНТОЛОГИЈА

Пред нама се, несумњиво, налази једна антологијска антологија, која заслужује такав назив по много чему – и по својој дубини и по својој ширини. Њен приређивач, Ненад Грујичић, као песник и есејиста, могао је са обе духовне стране, стране мишљења и стране певања, да сагледа век и по српске поезије у пуном богатству и разнородности. 
Они који не осећају парадокс стваралаштва, непрестано ће хитати да прођу испод дуге и дођу до некаквог објективног естетског суда. Или ће отићи у другу крајност, у интелектуални кукавичлук, и негирати било какав критеријум естетског просуђивања. Обе су крајности погрешне. 
Неприкосновени Имануел Кант утврдио је то да суд укуса има опште важење, али да је истовремено и субјективан. Питање је само у томе ко је компетентан да суди. Према Канту – онај ко има изражену рефлексивну моћ суђења, дакле, уметник, тај први реципијент сопственог дела. Отуда песници најбоље разумеју песнике. Њихов избор је најмеродавнији, а њихово естетско чуло је субјективно и вредно поштовања. 
Пол Елијар каже како је "најбољи избор песама онај који се прави за самог себе". Приређивач антологије дужан је да пред књижевном јавношћу, садашњом и будућом, демонстрира висок степен поверења у сопствени естетски суд. Једино на тај начин он може да очекује да ће његов избор представљати опште култруно добро. Постоје у свакој традицији духовни стожери без којих је незамислива свака антологија, али постоји и немали број значајних аутора који још нису положили испит пред немилосрдним судом времена. Управо они очекују танани слух антологичара и његово разумевање и поштовање. 
Ненад Грујичић се овом приликом показао као строг, али правичан судија. Остао је неосетљив за исхитрене и лакокмислене гласове оних који се нису изборили са предрасудама о поезији. Антологичар и песник Ненад Грујичић зна да је безинтересно допадање суштина естетске вредности