Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

БРАТИСЛАВ МИЛАНОВИЋ ОТВАРА 51. БРАНКОВО КОЛО

slika

"СТАТУЕТА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА" МИЛАНОВИЋУ ЗА УКУПНО ПЕСНИЧКО ДЕЛО

 

Највећу песничку манифестацију у Србији и окружењу, 51. Бранково коло, беседом о Бранку Радичевићу и његовој поезији, отвориће угледни песник Братислав Милановић. Том приликом, за укупно песничко дело,  Милановићу ће свечано бити уручено високо признање Бранковога кола „Статуета Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића). 

Пре четрдесет шест година Братислав Милановић је у Сремским Карловцима примио Бранкову награду за песнички првенац Јелен у прозору  (1975). Добитник је и ових награда  за поезију: „Милан Ракић“ (1980),  „Ђура Јакшић“ 81987), „Србољуб  Митић“ (1995), „Просветина награда“ (1999), „Раде Драинац“ (2002), „Змајева награда“ (2006), „Жичка хрисовуља“ (2009) и Национално признање за допринос српској култури. Објавио књиге поезије: Клатно (1980), Неман (1987), Балкански певач (1995), Врата у пољу (1999), Силазак (2004), Мале лампе у тамнини (2006), Непотребан летопис (2007), Писма из прастаре будућности (2009), Цврчак у децембру (2013) и Одрон светлости (2017), затим књиге прозе Поток (2001) и Тајне светлих и сеновитих светова (2015). Поезија му је превођена на италијански, енглески, руски,  румунски, македонски, шведски, пољски, чешки, словачки, немачки, француски и португалски језик.

У протеклим деценијама, Бранково коло отварали су најистакнутији песници и писци: Перо Зубац (1972), Љубивоје Ршумовић (1973), Рајко Петров Ного (1974), Бошко Петровић (1975), Стеван Раичковић (1976), Добриша Цесарић (1977), Мирослав Антић (1978), Тоне Павчек (1989), Перо Зубац (1980), Десанка Максимовић (1981), Душко Радовић (1982), Хусеин Тахмишчић (1983), Блаже Конески (1984), Драгутин Тадијановић (1985), Бошко Петровић (1986), Душан Костић (1987), Милорад Павић (1988), Слободан Селенић (1989),  Матија Бећковић (1990), Борислав Пекић (1991), Рајко Петров Ного (1992), Љубомир Симовић (1993), Танасије Младеновић (1994), Иван В. Лалић (1995), Алек Вукадиновић (1996), Дејан Медаковић (1997), Миодраг Павловић (1998), Павле Поповић (1999), Драгомир Брајковић (2000), Раша Попов (2001), Душко Трифуновић (2002), Светлана Велмар Јанковић (2003),  Ранко Рисојевић (2004), Слободан Ракитић (2005), Драган Колунџија (2006), Крстивоје Илић (2007),  Иван Гађански (2008), Мирослав Максимовић (2009), Миро Вуксановић (2010), Милосав Тешић (2011), Иван Негришорац (2012), Владимир Јагличић (2013),  Милован Витезовић (2014), Ђорђо Сладоје (2015), Радомир Андрић (2016), Стеван Тонтић (2017), Милисав Савић (2018), Милан Ненадић (2019),  Матија Бећковић (2020) и Анђелко Анушић (2021).

Овогодишње, 51. Бранково коло трајаће од 9. до 19. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду, а свечано ће бити отворено у најстаријој српској, чувеној Карловачкој гимназији у којој се Алексије (Бранко) Радичевић школовао од 1835. до 1841. године.

                                                                                                      

 На фотографији из Архива Бранковога кола:

 Братислав Милановић на Свечаном отварању 43. Бранковог кола, у Карловачкаој гимназији,

5. септембра 2014.

 

 

Братислав Милановић

ВРАТА У ПОЉУ

                                 Верици

 

Пред овим смо вратима драгано

заједно као пред иконом

а за нама

понека суза твоја тешка од соли

на моме срцу што опомиње ноћу

дa можда долази час

и моја на твоме што прескаче

учињене увреде и откуцава само

наду из прошлости пренету у садашњост

док време навире до пресудног руба

а нама светле падине потрошеног лета

постеља отежала од младости и слузи

од предела никад испитаних сасвим

 

пред овим смо вратима сада прозирни

као дуго ношена тканина

кроз коју се назиру дрхтаји жељних тела

v бившим собама

прскање звезда у танкој кори мозга док звонио je трен

сједињења ca лавом прокључалом од бестидности

са Млечним путем са јасном водом

са земљом и травом

 

пред овим смо сада вратима чисти

кад спадну крљушти стечене у трвењима

са свиме што je био сан

у вировима за које су мало три свете реке

што су нас обливале док смо бивали

тело и тело крв и крв светлост и светлост

у jeдном телу

пред овим вратима на која се само излази

чисти смо као што смо били

и пред онима на која се улази

само да се обави тај чин.

 

       Из "Антологије српске поезије (1847-2000)" Ненада Грујичића (Бранково коло, 2012, 2013)