Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

МОЈЕ ДРУГОВАЊЕ С РАШОМ ЛИВАДОМ

slika

КАКО СМО, ПОРЕД ОСТАЛОГА, РАША ЛИВАДА И ЈА СПОЈИЛИ СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ И ЗЕМУН

Недељни Блиц, 20. март 2022.

Пише: Ненад Грујичић

 

У Новом Саду живео је и радио таксиста Бошко Ливада. Понекад ме возио од  Новог Сада до Сремских Карловаца, и обрнуто. Веселичаст и окретан, избеглица са Кордуна, већ при првом контакту, у краткој вожњи по граду, дао ми је своју визит-карту. Одмах сам га упитао за Рашу Ливаду.  И рече: „Да, он је мој рођак, Раденко Ливада, истог смо годишта, отац му је рођен где и ја, у Примишљу код Слуња, на путу за Плитвичка језера. У пубертету сам дошао у Земун на школовање и кратко становао код Раденка, свега месец и по дана. Нешто се као дечаци нисмо слагали, често смо се и тукли, а и ја сам био незгодан, Раденко ме гађао кућним предметима. Он градско, ја сељачко дете, чудио га је мој кордунски нагласак. Отишао сам у подстанаре. Толико га памтим, знам да је признат песник. Имам његову књигу песама – „Карантин“, знам је скоро напамет.“

Наставих Бошку да Рашу Ливаду и те како познајем, да смо пријатељи и да је он од посебне важности за мој улазак у књижевност. Да није било Раше, никад се не би у едицији „Пегаз“ Књижевне омладине Србије појавио мој песнички првенац „Матерњи језик“. Ово је заинтересовало таксисту па је тражио да му још причам. Обећао сам да ћу то једном приликом учинити, кад будем имао више времена, када будемо дуже путовали.

И, догодило се –изненада сам морао из Новог Сада до Стражилова,  таман да таксисти испричам како сам упознао Рашу и притом додам слике и прилике око „Матерњег језика“, те шири контекст и догађаје без којих би иницијални заметак сећања на то време био нејасан.

Годину дана по моме доласку у Бранково коло, Раша Ливада је навратио у Сремске Карловце и донео нам управо штампану своју чувену двотомну антологију „Модерно светско песништво“ (Просвета, Београд, 1983, 1984). Био је то задивљујући пројекат за нашу културу, који је Раша започео нешто раније у часопису „Градац“. При том Рашином доласку, у просторијама Бранковог кола  почели су договори о сарадњи Земуна и Сремских Карловаца. Наравно, ту су одмах отварале се Рашине емоције и успомене на дане његовог школовања у Сремским Карловцима.

Раша Ливада је, да поновим, одиграо пресудну улогу за излазак моје прве књиге. Притом, уопште се нисмо познавали. Читао сам његове песме, видео негде фотографију, али ништа више од тога. Знао сам да је био победник (1970) „Фестивала југословенске поезије младих“ у Врбасу и добитник (1969) „Бранкове награде“ за првенац „Попрскан знојем казаљки“. Још тад сам приметио да се не појављује много у јавности, да делује „из сенке“, испотиха, а уствари снажно присутан, што ће касније постати одликом његове личности.

Штошта ме је с Рашом Ливадом (1948-2007)  везивало у животу, пре свега поезија, а онда Сремски Карловци и Бранково коло,  и Земун, дабоме. Стварао је посвећено, са осећањем мисије у времену, био је визионар.  Много племените светлости насељавало је наше сусрете и разговоре. Раша је у Карловцима завршио учитељску школу (у згради славне Карловачке гимназије). За то своје школовање, он је рекао: „Тамо сам имао исти миље као у Земуну, само природнији, бујнији, изражајнији. У свим мојим песмама, иако је у њима присутан и Земун, чулне слике су везане за Карловце.“ А онда би додао да је за Земун био везан као „тамничком куглом“. Алексије Радичевић, потоњи Бранко, пре доласка у Сремске Карловце живео је у Земуну, где је с породицом стигао (1829) из Брода на Сави.

С пролећа 1978. године, припремио сам свој први рукопис за штампу, збирку „Матерњи језик“, сачињену од двадесет девет песама. На старој машини за писање, коју сам 1977. године за осамдесет ондашњих динара купио од Радмиле Гикић, прекуцавао сам песме „Матерњег језика“. Коме да понудим свој првенац? Двоумио сам се између едиције „Прва књига“ Матице српске, „Наде“ у сарајевској Свјетлости и „Пегаза“ у Београду, у тада јакој Књижевној омладини Србије.

Тих година, „Прва књига“ Матице српске била је нешто у застоју, то ме је збуњивало и демотивисало да понудим свој првенац. Две-три године није се појавило коло ове чувене едиције, па сам у листу „Дневник“ чудом објавио свој први текст полемичке интонације, „О коме брине Прва књига?“ Текст је изазвао веома велику пажњу. Ко је тај младац да тако кочоперно пише? Будућа уредница ове едиције сусрела ме је на улици и дала љутиту опаску да „Прва књига“ има уредништво, а не жири као сам ја био написао. Хтела је, ваљда, да каже да још не разликујем неке „важне“ ствари. То је, у ствари, значило да и не покушам предати рукопис у Матицу српску.

А Сарајево, ипак, далеко, мада је тамо уредник био добри Стеван Тонтић. И, на крају неискусног премишљања, послао сам рукопис под шифром „Арс поетица“ на конкурс Књижевне омладине Србије, за едицију „Пегаз“. У другој коверти – разрешење шифре: име и презиме, адреса аутора.

Након пар месеци појаве се резултати конкурса едиције „Пегаз“. Примљено осам књига од 274 пристигла рукописа, међу њима и моја. Око мога имена роје се и други млади писци: Снежана Брајовић, Миодраг Вуковић, Будимир Жижовић, Војислав Кнежевић, Новица Савић, Витомир Теофиловић и Љубомир Ћорилић. А уредништво: Раша Ливада (председник), Владислава Рибникар Перишић, Ђорђије Вуковић, Адам Пуслојић, Драган Драгојловић, Радован Бели Марковић и Милисав Савић. „Свака част“, смејуљи се таксиста Бошко.

Књига „Матерњи језик“ појавила се крајем октобра 1978. године, у скромној опреми, сивкасте храпаве боје, као нека врста здравственог картона. Збирка са двадесет девет песама,  никако да буде промовисана у Новом Саду на познатој Трибини младих. На спрату изнад у једној другој редакцији налазио салијеријевски мргуд, сав у чегрсти сујете и зависти,  неман која је уништила многе младе песнике. Све је учињено да не добијем Бранкову награду за песнички првенац, а већ сам био постао млађани лауреат Бранкове награде Матице српске, за есеј.

У Београду – промоција „Матерњег језика“ у Дому омладине. Говорили Синан Гуџевић и Милош Комадина, моји исписници, којима су се такође тих месеци појавили првенци, „Грађа за приповетке“ у београдској Просвети и „Обично јутро“ у чувеном Нолиту. Сјајне књиге, но и они осташе без „Бранкове награде“ – не да Салијери.

Ипак, у Новом Саду промоција „Матерњег језика“ – у студентском клубу, у подруму старог Филозофског факултета у Његошевој улици. О књизи лепо говорили Јован Делић и Миливој Ненин. Оба су објавили текстове о „Матерњем језику“, заједно са бројнима у ондашњој Југи. Таксиста отпухну и закочи на семафору: „И шта је даље било, где је мој Раденко?“

Поводом „Дана младости“, крајем маја 1979. године, увече гостујем ти ја на Радио Београду и ту, по први пут у животу, сусретнем Рашу Ливаду. Наступамо заједно, он у име уредништва „Пегаза“ и ја, новопечени аутор те едиције, млад – али песме написах као старац.  Нисам ни сањао да ћу Ливаду срести,  нити да, пак, гостовати на Радио Београду. Пре тога, исте вечери наступио сам у „Дому омладине“ са десетак младих песника;  био је то програм за тадашњи култни „Дан младости“, а около на суседним бинама, галеријама и трибинама, рок-концерти непознатих група, ликовне изложбе почетника, предавања и друге врсте садржаја.

Чекајући да емисија почне, Раша ми рече да је само он био за моју књигу у Књижевној омладини Србије. Шта, како? То ме зачуди, о чему је реч? У глави ми се завртела силна имена угледног уредништва. Раша је наставио – да му се допао рукопис под шифром „Арс поетица“, сматрао га је најостваренијим. Но, нико од осталих чланова уредништва није истицао мој рукопис, чак се није нашао ни у ширем избору.

Чудно ми све то што Раша прича, али слушам укочен. Раша је пред члановима уредништва инсистирао на „Матерњем језику“, док су га неки од њих, завирујући тога часа у рукопис,  одговарали од наума говорећи да је та збирка написана ијекавским изговором и да је боље да буде понуђена издавачима у Босни и Херцеговини, Црној Гори или Хрватској, да ће тамо лакше проћи. И то ме зачуди.  Раша је уредништву предложио да би он као председник жирија требало да има право да изабере једну књигу по своме укусу и да би то био његов допринос. И гле, прихватише Рашин предлог – и моја књига би усвојена, а о осталима се тек већало и надгласавало.

На 14. Бранковом, 11. септембра 1985. у Карловачкој гимназији приређен је „Песнички портрет“ посвећен Раши Ливади. О његовом песништву говорио Предраг Палавестра дајући Раши високо место на мапи савремене српске поезије. Ливада је био веома узбуђен иако је то покушао да прикрије; ретко је наступао као песник, тако да је ово била велика посластица. Много година касније (2012), уврстио сам, дабоме, Рашу Ливаду у „Антологију српске поезије (1847-2000)“. Ево неувелих стихова: „Ма колико се вине,/ птицу опрљи дим њеног гнезда.“ Или: „Учитељ никада не открива све/ својим ученицима. Ако их воли.“

А на 16. Бранковом колу, 1987. године, 22. септембра,  у „Културном дворишту“ у Новом Саду, у Дунавској 1, промовисан је часопис „Писмо“ за светску књижевност. Учествовали Раша Ливада, Давид Албахари и Мирко Радојичић. Промоција „Писма“ имала је појачан значај, пре свега зато што је представљала наставак сарадње Бранковог кола са Земуном у којем је  у пролеће 1985. године Раша Ливада с пријатељима покренуо овај несвакидашњи часопис. „Писмо“ је било основано као друштво појединаца, није зависило од других институција, и одржавало се на такав начин. Тиме је постизало и себи отварало веће поље стваралачке слободе. Ливада говорио о томе на промоцији и поменуо прве чланове редакције, Бранка Анђића, Давида Албахарија, Дејана Михајловића, Божидара Зеца (од 2/3. броја) и Мирка Радојичића (од 4. броја).

Раша Ливада је нагласио да је његова намера била да покрене часопис за савремену светску књижевност какав до тада није постојао у Југославији.  И успео је у томе, „Писмо“ је био часопис потпуно нових и за наше прилике свежих имена и  прилога, часопис који је обликовао укус других и  анимирао их да трагају. Раша је уредио деведесет бројева часописа „Писмо“. И на 21. Бранковом колу, 1992. године, у „Карловачкој књижарници“ опет смо представили „Писмо“. Наступили су Раша Ливада и Милутин Петровић.

Члан редакције „Писма“ Мирко Радојичић био је  својевремено део чувене новосадске авангардне групе Кôд, основане 1970. године. Родом из Невесиња, у Новом Саду завршио југословенску и општу књижевност, био у уредништву листа „Индекс“ и на Трибини младих. Бавио се концептуалном уметношћу, фотографијом, теоријом књижевности, теоријом уметности и превођењем. Памтим га из својих студентских дана: брзог хода, јаких ногу у фармерицама, дуге равне косе, црне краће браде, насмејан, живих и успламетлих, добрих очију, увек са кожном или плетеном торбицом о рамену. У разговору с њим видело се да је потпуно у свом свету, да припада оним ретким људима које нико не може скренути са пута. Било је у његовом облачењу, у неким детаљима, торбици на пример, одјека хипи-покрета. Одлазио је у Француску, последње деценије провео у месту Дијон, где је радио на Универзитету.  Преминуо, у Паризу у својој педесет шестој. Као члан редакције Писма дао је значајан допринос откривању нових вредности савремене француске књижевности.

За Ливаду уредник је била посебна, узвишена професија за изразитим стваралачким печатом. Сматрао је да уређивати један часопис јесте уметност, односно да сваки нови број мора сам по себи да представља уметничко дело. Уредник је дакле уметник. Раша Ливада је другу половину свога стваралачког ангажмана посветио уредничким пословима. У сарадњи са Матицом српском покренуо „Библиотеку Писмо“ која ће изнедрити значајне књиге аутора који су већ освитали на страницама овог часописа: Бродски, Буцати, Роб-Грије, Јингер, Петри и други.

Створио је и друге часописе, изданке „Писма“, који ће се бавити посебним књижевностима (руска, холандска, енглеска, јеврејска...), али и њиховом временском дубином, прошлошћу,  не само савременим тренутком. Био је то спектар разноврсних часописа (које су водили други уредници): Руски Алманах, Еразмо, Схакеспеаре&Цо, Мезуза, Источник и Св. Дунав.

Раша Ливада имао је таленат за разуме значај минулог времена, талентованих људи, институција и њихових непролазних вредности. Јако се уозбиљавао кад бисмо о томе разговарали, поготово кад бисмо предлагали поједине идеје и планове. Имао је визије које су биле чврсто засноване на реалној слици и конкретним  шансама да буду реализоване. Много тога би успешно припремио и организовао, а онда се, једноставно, не би појавио на самом чину свечаног отварања или проглашења пројекта. То је био његов стил, чудо.

Међутим, желео је да наступи у Сремским Карловцима, па и 1990. године на манифестацији поводом обележавања велике сеобе Срба под вођством патријарха Арсенија ИИИ Чарнојевића.  У обимном програму, на позорници у центру славнога града наступили смо Раша Ливада, Драгомир Попноваков и ја.

А године 1986. направили смо у Земуну велику изложбу о Бранку Радаичевићу. У пројекту су, поред Раше и моје маленкости, са конкретним прилозима учествовали и Павле Штрасер, у име Музеја у Сремским Карловцима, те Давид Албахари, Стеван Радовановић и Душан Батиница, у име библиотеке Јован Поповић из Земуна, и други. Раша није волео импровизацију, та његова особина ми је импоновала, од њега се на том плану могло доста научити, све је давало озбиљан карактер замишљеном пројекту. Велика изложба о Бранку Радичевићу пренесена је, потом, у неколико градова везаних за песников живот и школовање, најпре у родни му Славонски Брод.              

„Чуо сам ја за нашег Раденка да је вредан, али и помало боем“, добацује таксиста на прилазу Сремским Карловцима. Јесте, Раша је волео је да се дружи, није се противио ако би се ту нашла и нека муза.  Волео је да ћаска и ужива у њиховој близини, у осмесима, гласовима и магичном треперењу емоција. Оне су, такође, волеле да се нађу у нашем друштву, оне пробирљивије, култивисаније, оне које желе да чују талентовану и духовиту реч, не паламуђење и цеђење преписаних туђих реченица.

Раша се нарочито радовао таквим сусретима окићеним тамбурашима,  понекад би нам се придружиле и наше другарице Милка и Гоца из Бранковог кола.  Памте се надахнути сусрети „Липи“ или „Сечуану“ у Новом Саду, у „Боему“ или „Чарди на Дунаву“ у Сремским Карловцима. Волео је да слуша тамбураше и све нас изненади наручујући, на пример,  песму „Три метера сомота“. Уз стихове ове старе бачке песме, која се обично за хиљадарку наручује пред фајронт, смејао би се на њему својствен начин, леполико и звонко, с цигаретом у налакћеној шаци: „Три метера сомота,/ зар те није срамота,/ што ти љубиш младог момка,/ матора девојка.“

Поводом премијере моје емисије „Ојкача – вековна песма Поткозарја“, коју је Телевизија Нови Сад премијерно емитовала 16. јануара 1990. године (пола сата пре централног „Дневника“)  за целу Југославију и шире, Раша Ливада ме је назвао телефоном и честитао, тражио примерак књиг „Ојкача“ с посветом одушевљен оним што је видео и чуо. Као да му се пробудио завичајни крајишки нерв са Кордуна где се ојкача пева на посве особен, надвремен начин. У озареном смеху поводом емисије, истакао је духовиту лепоту овог двостиха који су певачи отпевали поред старе брвнаре на Козари: „Умри, боже, и остави кључе, / да се баја до раја довуче.“

Касније је присуствовао неколиким ојкачким певанијама, отворених чула пратио уз пиће и мезетлук. Често је помињао мог презимењака, власника ресторана „Орач“ у Београду, где иначе одседа и егленише. Тражио је почесто да и сâм отпевам нешто – да му докажем да нисам само „писац-научник“,  што сам радо и чинио, знајући да жели поред крајишких  чути и песме с југа Србије, севдалинке и староградске, које из срца певам.

Рашу је привукла песма грохоталица, ојкачка врста из книнско-личко-кордунашког миљеа, чији је рефрен личио на грохот, па се још назива и – потресање, ојкање, орзање, розгање... На пример, розготање има у основи реч розгот, што значи грохот. Крајем деветнаестог века, чешки научних Људевит Куба, крећући се по Далматинској Загори, записао је да се то старо певање зове – грохотање. Заинтересовао се Раша за то, отпухујући дим са свог аполонски лепог лица. А таксиста Бошко отпевао једну грохоталицу, ја му припомогох, а онда смо и ову: „Са Кордуна пројездише вуци/ и одоше према Бањој Луци.“

На православну Нову 1991. године, око један после поноћи, звони ми телефон. Јавља се Радио Београд, ноћни програм уживо, у студију Раша Ливада, Давид Албахари и Душан Батиница. Гостују и причају о сарадњи Земуна и Сремских Карловаца. Водитељ емисије ме позива да се укључим, јавља се Раша, поздравља ме и пита шта тренутно радим. Дан пре из Њујорка пристигла ми је у посету пријатељица Марцела Балажова, родом из Братиславе где смо се упознали на једном семинару. У програм се укључила и Марцела, која је знала неколико језика, па помало и српски. Био је то несвакидашњи прилог у ноћном програму Радио Београда.

Знао је Раша, у лакокрилој боемској нирвани, да ме назове у неко доба ноћи, чак пред зору, и да се повери, да саопшти нешто важно. Били су то разговори на разне теме, са дионизијском потком бола, веома поверљиви. Тако ми је на самом крају јуна 2001. године пред зору јавио да је умро Бошко Петровић, угледни књижевник и тадашњи председник Матице српске, и нагласио да је он заслужан за то што Тито није угасио Матицу српску.

Раних деведесетих, Раша и ја смо били чланови Управног одбора Удружења књижевника Србије. Тада је председник УКС-а био Јован Христић, а ја на челу Друштва књижевника Војводине, које је по Статуту било саставни део УКС-а. Раша је дошао у Нови Сад са Јованом Христићем и Душаном Вукајловићем, тада секретаром, и Милутином Петровићем, чланом Управног одбора УКС-а.

Раша је давао штимунг свему, ништа није смело да буде површно, осећали смо узајамно поштовање, наглашен пријатељски однос, на махове, и братски. Његова боја гласа и проницљив поглед одавали су човека који зна шта ради. Једном смо се затекли у чувеном новосадском ресторану „Бата Пежо“, на Камењару уз Дунав. Ту су се састајали виђеније личности, уметници и бизнисмени. Власник је био боем и козер, искусан и цењен у свом послу, Ђорђе Станисављев –  звани Бата Пежо. Надимак је добио по томе што је први у Новом Саду купио аутомобил „Пежо“. У својој славној кафани био домаћин Мики Антићу,  Бориславу Пекићу, Михизу,  Зорану Радмиловићу, Мићи Михајловићу, Ружици Сокић, Мири Бањац и другима. Кажу да су ту навраћали и Бранко Ћопић, Иво Андрић и Милош Црњански.

Ту смо се нашли у септембру 1994. године, када је Милошевић поставио границу на Дрини због сукоба са Караџићем. Раша ме је упитао, шта мислим о сукобу двојице српских лидера и ко је од њих већи.Те вечери у ресторану била је и крајишка група „Поткозарје“, коју сам тог трена замолио да запева и тиме дâ одговор Ливади: „Дрино водо, жубора ти твога,/немој бити међа рода мога“. Ливада је умео да тумачи наше и светске догађаје, увек је имао јаке аргументе и погледе који су били посве свежи и оригинални, изван дневнополитичког дриблинга и површности. Као да је имао неки извор из којег сазнаје ствари које други не могу.

Таксиста Бошко довезао ме је на Стражилово, до ресторана „Бранков чардак“, у чијој близини је споменик великом песнику српског романтизма. Изашли смо из аута и отишли до бронзане Бранкове фигуре. Рекох таксисти да је вајар Јован Солдатовић узео млади Рашин лик за израду Бранкове главе (1974). Бошко Ливада је загледао и без речи додирнуо метално лице. Из јесењих крошања ветар-стражиловац отргну неколико петељки и чусмо Бранков стих: „Лисје жуто доле веће пада, зеленога ја више никада/ видет нећу“. Таксиста ме изненади стихом: „А Ливада каже: лишће опада, хоризонти се шире.“

 

 

Ненад Грујичић

РАША ЛИВАДА

 

А када ти помогне, онда чудно нестане,

да дарује хтео је, а да узме заузврат,

то никако – одбије, па о томе престане

 

говорити потпуно. Гради нови зигурат,

ако хоћеш прати га, ако нећеш, у реду,

он ће својим стазама, таман и у суноврат.

 

Карловци и Земун су по својему угледу

били део мисије и животног мерила

за Рашине потезе у песничком уреду.

 

Спојили смо градове небескога перила,

очистили подруме, Алексија извели

да се свако присети, а ми као герила,

 

нека народ примети да смо с Бранком одсели.

И када смо споменик у Земуну подигли,

Раша није дошао, у свему смо успели,

 

он напросто испари, на то смо већ навикли.

Једном ме је у зору телефоном назвао

да ми каже одано, неће он да измисли,

 

да је српску Матицу од Јосипа спасао

млади Бошко Петровић, јер Тито је желео

да Матица нестане, одлети у пакао.

 

А „Матерњи језик“ мој не би се забелео

да Ливада није га на конкурсу „Пегаза“

као првог одабрô и чудом заволео,

 

мада дотад никада животна нас богаза

нигде није спојила. Поезија чиста је

одрадила своје ту. А касније он каза

 

да на трули компромис никада не пристаје.

Ах, прођоше године, Стражилово зелени:

карловачки Раша ђак прву књигу издаје,

 

и Бранкова награда стиже исте јесени.

 

 

          (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)