Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ ДАВНО ПРОРЕКАО СТРАШНУ ЈУТАРЊУ ВЕСТ

slika

 

О БРАНИСЛАВУ ПЕТРОВИЋУ НА БРАНКОВОМ КОЛУ, И ДРУГДЕ

Недељни Блиц, 6. март 2022.

Пише: Ненад Грујичић

 

Један од највећих српских боема у другој половини 20. века, који се носио са својим песничким талентом као с каквом лепом немани, оставио је неизбрисив траг у времену. Говорио песме као нико, у заносу и вери, свака му реч била иницијацијски зденац да се преживи у духовној жеђи земнога света. Утицао на друге како да казују и пишу стихове, било је, и данас има, песникâ који су копирали Бранине гестове и тикове, акценат и боју гласа говорећи песме. Толико је био снажан и разоран утицај песничког вируса Бранислава Петровића (1937-2002)  да неки никад нису дошли до свога песничког Ја. 

На 14. Бранковом колу, на Стражилову, у подне 15. септембра 1985. године, Брана Петровић говорио песму „Иде човек поред реке“: „Иде човек мајко моја најстарија држава/ иде црква порушена иде лађа без посаде/ иде гробље свих времена прах и пепео/ склањај децу мајко моја иде злочинац// Вечност му се иза чела притајила госпо блага/ иза чела у тврђави у тамници сунчевој/ срце му је пуно смрти милостива пуно очаја/ иде човек поред реке певач бескрајни// Иде човек госпо моја све ногу пред ногу/ Иде човек поред реке кроз бескрај зелени.“

Колико ли снаге  и талента у овој антологијској песми! Разрогачен и ужаснут чудом живота, човеком самим, све „ногу пред ногу“, Петровић опева опасно људско створење огрезло у несрећи и греху. Попут тек саливеног звона, ова песма представља озвучени манифест свеукупне поезије Бране Петровића.

Огроман је песников улог у духовну силу коју називамо поезијом, и големо је његово поверење у матерњи језик. И велике су његове заслуге на плану демистификовања малограђанштине и лицемерја овога света. Али, заслужан је, и песмом и својим животом, за дефинисање надвремене позиције песника у свету парадоксалном, одувек и вазда. И, ако би, чак, огрешио се на испиту подршке другоме у невољи, то би се догодило у знаку Његошеве поуке: „ Чашу меда јошт’ нико не попи,/ што је чашом жучи не загрчи;/ чаша жучи иште чашу меда,/ смијешане најлакше се пију.“ И из  Бранчилових стихова могу се преузети формуле за живот и  научити закони борбе за опстанак у људском зверињаку: „И да ће ме црви, ко трешње у мају,/ научити како да се снађем у бескрају.“

На Бранковом колу био је радо виђен гост од кога „стрепе“ други песници. Напросто, носио је у себи жар харизме и потом ватру непредвидивог обраћања другима. Сви су га поштовали као песничку легенду што хода међу људима, завидели на апсолутом дару и мисији са главом на пању. Рекох,  неки су копирали његову поетику, читав низ епигона затравио се у српском језику на трагу Бранчилове поезије. А он, ево две деценије након одласка из земаљског „бескраја зеленог“, остаје и слови као непоновљиви маг српске поезије.

На 15. Бранковом колу, 3. октобра 1986. године  у подне, у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије организован је програм „Поздрав Мики“,  помен на Мирослава Антића који је преминуо 24. јуна те године. Антић је много задужио Бранково коло, те је било посве природно да одмах, на првој септембарској манифестацији буде обележена успомена на њега. О песнику је говорио Бранислав Петровић који је дошао веома узбуђен, нећу казати узнемирен, преметао цигарету из једног на други крај уста, без додира прстију.

Мика и Брана су се побратимски волели, почесто наступали заједно, имали нешто особено – оно боемско, неки унутрашњи ковитлац који је заразно прелазио у публику и на друге песнике. На програму „Поздрав Мики“, Брана и ја седели смо испод великог, за ту прилику штампаног Антићевог портрета у препуној Спомен-библоиотеци Карловачке гимназије,  јединственој по ретким књигама и личним библиотекама не само славних Карловчана (Лукијан Мушицки, Тодор Радичевић, Вук Караџић).

Део публике дошао је и да чује анегдотске приче из дружења ове двојице песника. Оба су били пуни несвакидашњих догодовштина. Међутим, прво што је Брана Петровић рекао обраћајући се присутнима беше да нико не очекује у његовом слову некакве анегдотске причице о Мики. И, заиста, Брана је говорио из главе есеј о поезији Мирослава Антића, са таквом прецизношћу и увидима који су публику оставили без даха.

Кад прави песник говори о правом песнику, не очекујте досадне и већ написане реченице, фусноте и цитате, језик који растерује песничку публику. Беху то свеже и надахнуте, оригиналне и неочекиване мисли, управо онакве на којима лежи вулкан песничког талента и језика. Кад се помноже две поетике, два искуства, па живи песник говори о минулом, а уз то су блиски по осећању живота и света, очекујте немогуће: несвакидашњи резон и дух. И тако је било. Поезија је сâм Бог, говорио је Брана.

И Мика и Брана подједнако су успешно писали и слободан и везан стих. Код великих песника, поезија се оваплоћује и у једном и у другом. Рецимо,  Бертолд Брехт и Јосиф Бродски, у немачком и  руском језику. Тако и у српском: Бранко Миљковић, Стеван Раичковић, Душко Трифуновић, Милан Ненадић, Стеван Тонтић... То су песници „срећне руке“, како насловом једне своје књиге рече Мирослав Егерић. 

Много тога веже ме за чаробног Бранчила. Београдска  „Просвета“ штампала ми је књигу есеја, критика и полемика  „Плес у негвама“ (1998), која започиње огледом о поезији Бранислава Петровић, „Магма једне судбине“. Тај есеј објавио сам премијерно у „Књижевној речи“ (1991). Дабоме, Брану је то обрадовало као што сваког старијег по годинама песника обрадује када млађи пише о његовој поезији. И те године Бранислав Петровић наступио је на 20. Бранковом колу које је свечано отворио Борислав Пекић. У име Карловачке гимназије, а поводом њене 200. годишњице, скупу се био обратио и дугогодишњи директор Вуко Пешикан.

На поменутом свечаном отварању 20. Бранковог кола, 6. септембра 1991. године, поред Бранислава Петровића, на списку за песнички део наступа у најстаријој српској, Карловачкој гимназији, били су: Десанка Максимовић, Радован Павловски, Изет Сарајлић, Ранко Рисојевић, Ранко Јововић, Стеван Тонтић, Бошко Ивков, Каталин Ладик и Слободан Костић. У музичком делу програма: Љиљана Петровић, Јулија Бисак, Тамара Марковић, Анђела Сарамандић и Хор Музичке омладине Новог Сада. Дабоме – и драмски уметници: Петар Краљ, Светлана Бојковић, Весна Чипчић, Љиљана Благојевић и Новак Билбија.

Моја везаност за Брану Петровића има и дубље корене. Још као средњошколац у Приједору, на Сани, подно Козаре,  читао сам недељник „Фронт“, који је масовно стизао у све средње школе у Југославији. У „Фронту“ Бранислав Петровић је уређивао рубрику за младе поете – „Песма нас је одржала“. Објављивао сам ту своје прве стихове, махом хаику творевине. На белу коверту лепио бих поштанску маркицу и убацивао у сандуче код пијаце, па нека путује у Београд – да се бори. У „Фронту“, као посве млади, још песници у пеленама, објављивали су и моји врсници, потоњи остварени песници Небојша Деветак и Никола Вујчић, оба са Баније – из Сиска (Мала и Велика Градуса), те Боро Капетановић из Босанске Крајине – из Санског Моста (Подлуг), и други, из целе бивше нам домаје, многа имена нестала су у времену, нису наставила да пишу. 

А једна моја минијатура под насловом „Круг“, понела је, код Бранчила у „Фронту“,  титулу „Песма месеца“. Овако је гласила: '“У мојој крви/ има слатких животиња./ Колају/ и муче/  створење.'“ Када сам, много година потом, као домаћин Брани Петровићу на Бранковом колу поменуо то и наизуст изговорио песму „Круг“, он је својим храпавим гласом зашиљио: „Буразеру, већ се у тој песмици видело да си рођени песник.“

А поводом једног мог полемичког есеја о слободном и везаном стиху, „Мушки и женски принцип“,  објављеног у Културном додатку листа „Политика“ (1. новембра 1997), Бранислав Петровић је одмах у „Нину“ (7. новембра 1997), у својој рубрици „Шта ми се дешава“, написао: „Есеј Ненада Грујичића може послужити као иницијал за велико спремање по дворцима, подрумима, таванима, тмушама и забитима савремене српске поезије. Да се потресу школске лектире, факултетски приручници, антологије, да се у замашћене издавачке куће унесе хлора и креча, те да се добар део издавачке продукције проследи санитарној инспекцији. С Грујичићем се можемо сложити или не сложити, али његов есеј апсолутно значи да се нешто важно догодило.“ Ови комплименти пријају и данас.

Из мноштва Бранчилових наступа на Бранковом колу, навешћу и овај. Пре три деценије, 15. септембра 1991. године, на 20. Бранковом колу, била је премијерно изведена лирска монодрама: „Играо се ветар у јесење вече“, на стихове Бранислава Петровића. Избор поезије и сценарио сачинио сам лично ја, онако домаћински, с побратимском љубављу. Премијера се догодила у ресторану „Дукат“ у Новом Саду, на славној Подбари, на углу Гундулићеве и Ђорђа Рајковића улице.

Програм је приређен баш у кафани да би се добило на боемској висини. Не заслужује то сваки песник. „Дукат“ је таква кафана, господска и старинска, са одличном храном и пићем, и са врсним тамбурашима. Монодраму је срчано одиграо Бранин презимењак, глумац и песник Миодраг Петровић, такође родом из Шумадије: „Сад више нема таме у коју нисам сишао по своје злато.“ Уз овај Бранин стих нашли су се и ови, чувени: „Овај свет је костур дивног шарлатана,/ овај свет је моја и његова рана,“. „И дотле је дошло о мајко опрости,/ враћам се натраг у Тебе кроз кости.“

На премијери лирског игроказа био је присутан, гле, и Борислав Пекић, тога лета пристигао из Лондона, па – на Свечано отварање 20. Бранковог кола. Чим је сео за сто (као домаћин морао знати), пред њим се нашла флаша вискија за лагано пијуцкње – газдарица је намах донела с ледом. Он, Брана и ја седели смо у ћошку за столом са шареним бачким чаршавом „на коцке“. Брана је тражио флашу киселе воде, само то, хтео је да нам, ето, укаже на велику промену у свом животу – више не пије жестока пића. Међутим, како је вече одмицало, видело се да је то био духовити штос, Брани се флаша вискија примицала све више и више, лично му точио осмехнути Бора Пекић.

И у мојој чаши нашао се охлађени виски, али као домаћин манифестације која је трајала месец дана водио сам рачуна да се подизање и куцање чашица, за мене, завршава на благом примицању к устима, без испијања. Куд би ме одвело да сам са свим гостима Бранковога кола, из дана у дан, превртао љуте чаше.

Брана је и за кафанским столом, као и у својој поезији, имао сопствени печат, непоновљив и почесто – непојаман (то беше његова учестала реч у разговорима). С Петровићем се Пекић умео носити, онако смирено и ведро, са свевидећим крупним црним очима испод великих наочара. Уз Брану и његово, после, фино закувавање са пуно чудотворних гестова и речи, Пекић се осећао заштићено. Узајамно поштовање ни једног тренутка није склизнуло у слабост или увреду. Напротив, у свакој речи, у свести о ретком сусрету, цаклио се радосни жар разумевања вишега реда.

На 19. Бранковом колу, у славном програму „Песничко натпевавање“, 7. септембра 1990,  у 21 час, на платоу Српског народног позоришта у Новом Саду, наступили су Бранислав Петровић и Милан Ненадић. Два „уклета песника“, Шумадинац и Крајишник, два боема ујевићевско-драинчевског степена, укрстили своја песничка копља и топузине. Била је то громовна тутњава у праску језичких муња, а у исти мах, на општој сцени – потоп песничких снобова и салијерија, који кад се нађу у близини оваквих песничина застиде се што су уопште помислили да се баве песништвом. Неки због сујете и зависти не могу издржати до краја програма, па беже са лица места и главато болују месецима. Овде су се натпевавали Небо и Земља, два Орфеја у братском загрљају. Публика је уживала у талентима што хране поезију и јачају крвоток матерњега језика, који у парампарчад разбијају беживотне промоције.

Те вечери код Ненадића чуло се доста тамних и фаталних мотива са призивањем „госпе смрти“, а код Петровића, опет –зазиви исконског човековог греха и судбине.  У наизменичном казивању песама, чуо би се МиланНенадић: „И сви да смо мртви, исто да би било/ Нашто да се клечи Бечу и Европи,/ Црна моја Босно, мртве птице крило.“ А Бранислав Петровић би додао: „Простори страшни, простори сиви,/ одајте тајну зашто човек живи.“ Много година касније, обојица су се нашли у мојој „Антологији српске поезије (1847-2000)“, један са седам, други са осам песама. Антологија штампана у  Бранковом колу (2012, 2013).

Тог првог викенда на 19. Бранковом колу, било је још незаборавних „Песничких натпевавања“: Вукман Оташевић и Бранко Чучак,  Александар Секулић и Ранко Јововић, Радован Павловски и Бора Ђорђевић, Гојко Ђого и Рајко Петров Ного, Радомир Уљаревић и Зоран Костић. А у програму „С песницима у поноћ“, у три дела (петком, суботом и недељом): Момир Војводић, Даринка Јеврић, Коља Мићевић, Владимир Настић,  Војислав Деспотов, Предраг Чудић, Крстивоје Илић, Бећир Вуковић, Ласло Блашковић, Мартин Пребуђила и други. У хотелу „Боем“ у Сремским Карловцима одржан је те суботе „Песнички маратон“ од 23 часа до зоре.

А на 21. Бранковом колу,  24. септембра, 1992. године, у Карловачкој гимназији, у 12 часова, представљен је обновљени часопис „Српски књижевни гласник“. Говорио лично Бранислав Петровић, главни и одговорни уредник. Покушај обнављања „Српског књижевног гласника“ Бранково коло је прихватило као важан догађај. Видело се да је Брана надахнут и поносан што је на челу чувеног часописа.

„Српски књижевни гласник“ излазио је у два наврата: од 1901. до1914, и од 1920. до 1941. Године. Одмах се дâ приметити да је у оба случаја часопис престајао да излази почетком светских ратова, 1914. и 1941. Часопис је покренуо Богдан Поповић, а настављали су да га уређују: његов брат Павле Поповић и Јован Скерлић, те у новој серији Слободан Јовановић, Светислав Петровић, Миодраг Ибровац, Милан Богдановић и други. Помињући ова имена, Брана Петровић је, дакако, давао до значаја и најновијем покушају, те и себи самоме који је наставио посао славних имена. 

Међутим, није било снаге ни момента да се ухвати велики мах крајем 20. века да обновљени часопис заживи. Жеља је била велика, а прилике умањене. Нови „Српски књижевни гласник“ појавио се у најгоре време, са свих страна ударили ембарго, инфлација и ратови на Балкану. Као што се „Српски књижевни гласник“ два пута загасио почетком светских ратова, тако је и овај изданак из пепела, започео и угасио се у исти мах, у крвавом распаду Југославије.

Песници посебно воле да наступе на Стражилову, тако – и Брана Петровић. Долазио је много пута, па и 1989. године када је одасвуд пристигло мноштво песника да говоре своју поезију у живој сенци Бранка Радичевића. Били су ту и драмски уметници Раде Шербеџија, Миа Беговић и Јошко Шево, представници „Горановог прољећа“ из Загреба.

На Стражилову песници су привилеговани, не смета им што говоре само по једну песму. Већ се била почела установљавати нова „стражиловска лига“ која је  постала окосницом Бранковога кола, као синтагма ослоњена на ону стару – „стражиловска линија певања“. Поменута „лига“ није искључивала различите поетике, напротив.  Мој концепт био је да што више различитих песника долази на Стражилово. Неки су, нажалост, већ напустили овај свет, али оставили светао траг у Бранковом колу. У програму „Данас има, а сутра нас нема,/ ’ајд у коло, ко ће ту да дрема“, на Стражилову 1989. године у збиру од стотинак имена, уз Бранислава Петровића, наступили су и ови минули песници:

Десанка Максимовић, Иван Гађански, Душко Трифуновић, Павле Поповић, Изет Сарајлић, Слободан Ракитић, Даринка Јеврић, Добрица Ерић, Вујица Решин Туцић, Гојко Јањушевић, Милан Ненадић, Бошко Ивков, Милан Комненић, Душан Вукајловић, Новица Тадић, Војислав Деспотов, Бранко Чучак, Илија Ладин, Слободан Костић, Анђелко Вулетић, Борислав Милић, Љубица Милетић, Драгомир Брајковић, Милутин Петровић, Богдан Мрвош, Јанош Сивери, Зилхад Кључанин, Слободан Павићевић, Јоан Флора, Рајко Шоћ, Станиша Нешић, Раде Обреновић, Мирослав Настасијевић, Симон Симоновић, Ненад Косановић Курт, Миљурко Вукадиновић и Рале Нишавић.

Иначе, Брана није наступао увек тамо где га позову. Тако је на пример у Шумадији одбио да присусутвује Округлом столу посвећеном његовом дѐлу поводом једне значајне награде. Чему да жив песник седи поред десетак критичара који причају о његовом делу? Да његово смртно тело мора да слсуша и мирује без речи наспрам бесмртне своје поезије, а  поред, ето, људи који га неумерено хвале. Напросто, сматрао је то непријатним чином, тим пре што кроз време поезија суди критици, а не обрнуто. Тако је на све то гледао овај чудозвани песник.

Знао је и да намерно мистификује своје намере поводом понуђеног датума за промоцију негде, па каже – баш тога дана летим у Шведску. Или, на пример, затражи хеликоптер да га пребаци на манифестацију негде у Србији. То су чувене Бранине бравуре које би неискуснијег домаћина збуниле, чак и одбиле да поново зове, што је понекад и био песников циљ. 

Брана није давао изјаве за телевизију, готово и нема трагова такве врсте. Пре три деценије на Бранковом колу, на молбу једне амбициозне новинарке да с њим направи полусатни интервју, он  је затражио десет хиљада немачких марака. Млада новинарка се саблазнила.  Брана је то намерно рекао – да одбије, али и да каже колико уствари кошта песничко слово наспрам материјалистичких глупости света. У време лудачке инфлације и велике несреће деведесетих, кад су наше плате биле пет марака, дошла и телевизија из Беча да дам изјаву (минут и пô) о Бранку Радичевићу. И, по завршеку тог „послића“, професионалци из града где је Бранко објавио своју прву књигу исплатише ми на руке сто педесет немачких марака. Наше горе лист, Бечлија, писац Мило Дор(ословац)  правио је тада емисију о чувеним Србима у Војводини за аустријску телевизију.

Стигло је време вртоглаво умножених медија и вражјег спиновања вести, па се и светска пандемија вируса ковид-19 (толико нас је, гле, западних земаља варварски бомбардовало на самом крају 20. века) појавила као некакво монтирано зло, нека врста корективног фактора заблуделог човечанства – главу помаља дистопија у којој ће нестати људска слобода, а тиме и смисао живота на планети. И о томе је Бранчило певао: „Једног јутра шта ћете радити тог јутра/ једног јутра кад објаве јутарњу вест,/ једног јутра страшну јутарњу вест,/да никада више неће падати снег/ да никада више,/ никада, никада, никада,/ да никада више неће пасти/ на угашену земљу бели снег.“

Друштвени и еснафски  миље Србије „негује“ данас неку врсту заборава према Браниславу Петровићу. Још нема песничке награде с његовим именом, а тако би се радо многи окитили њоме. Ни родни Чачак не одужује се своме великану. А један поета и рецитатор, који је говорио песме попут Бране Петровића (и писао сличним стилом), има не само награду са својим именом већ и песничку манифестацију у родном граду. Тако је то у животу, нема небеске (вечне) правде у земаљској тами, земна је правда огрезла у кривди. Међутим, на све то одмахује једна реченица Иве Андрића: „Правом песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа.“

 

На фотографији из албума Бранковога кола: Бранислав Петровић, Рада Петронијевић (секретарица Бранковог кола) и Ненад Грујичић, на 15. Бранковом колу, у дворишту Карловачке гимназије, 3. октобра 1986. 

 

Ненад Грујичић

БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ

 

Можда песник јесте ужарена лава

из које се речи обликују саме,

па их даље носи са пањева глава

 

у Ад или Тартар по залогај таме.

Можда сам на трагу да једног таквога

препознам у сјају свакодневне скраме:

 

Бранислав Петровић, животна еклога,

на Бранковом колу чудом се „ожени“,

анегдотска рука довела до тога.

 

Хотел „Војводина“, већ се поноћ пени,

испред рецепције песници засели,

ту и Пекић стрши са ауром ретком,

 

и виски, дабоме, с ледом срећу дели.

Однекуд девојка пристиже са тѐтком,

она што песника за свој подој жели,

 

а такве постоје, не баш тако ретко,

оне лове живот што на песму личи –

данас се то чини брзим фејзбук-летком.

 

Уциљала Брану, на принца јој личи,

а под мишком држи три његове књиге,

све је прочитала, како и приличи,

 

срећна удавача више нема бриге,

поезија њојзи рецепт за све дала,

с Бранчилом ће јести сватовске остриге.

 

И песник прихвати, о, чудесу хвала,

а кумови, чујте – Пекић и ја лично;

разгледница ту је с рецепције пала:

 

потписе стављамо, венчање је дично –  

матичарски уред усред игре луде,

тетка подврискује, чудо страубично.

 

А виски без леда, часком за све људе,

директно из флаше напојио уста,

оно што не може, нека сада буде.

 

Стиже градски шофер, а Брана не суста,

вуче к себи млâду, грли пољупчано,

кô у перформансу – до брзог аута,

 

да медени месец, у слалому брачном,

започну у Белом Граду преко Саве,

у стану песника са душом јуначком.

 

И клиснуше брзо, кô да су без главе,

рецепција тапше – нека је са срећом!

А сутра, гле, рано, око прве каве,

 

у Бранковом колу, већ стигао возом,

рујно вино пије Петровићу Брана,

и душу отвара: „Кад смо стигли ноћом

 

на моју адресу – Страхињића Бана,

и ушли у кућу, ја џентлмен светски,

помажем да мантил скине моја драга,

 

на чивилук намах хитро га обесим,

онда тетки исто помогнем да скине

свој шињел са леђа да и њега бесим,

 

ал’ приметих да је теткин струк, мој сине,

од младиног ужи, старија – згоднија;

истог часа развод, цура превари ме

 

и тетка са њоме, тако ми година,

бацих им одећу и викнух да иду,

а тетка са прага: Ја сам њојзи стрина,

 

она мени ћерка, имај то у виду!“

Да полуди песник, па закључа врата.

Ал’ наставља причу сред Бранковог кола:

 

„За жене сам вазда био татамата,

ово ми је досад  најгорчија школа,

да је не знам каква, и од сувог злата,

 

ниједна ме неће возати кô вола!“

 

 

                               (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)