Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ О ПРОСЛАВИ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА СТОГОДИШЊИЦЕ БРАНКОВОГА РОЂЕЊА

slika

 

Сремски Карловци, 5. марта 2022.

 

У сусрет Пролећним Бранковим данима 2022, који ће трајати од 15. до 28. марта у Сремским Карловцима и Новом Саду, где ћемо обележити 198. годишњицу рођења Алексија (Бранка) Радичевића, ми уствари хитамо ка великој 200. годишњици рођења антологијског песника српског романтизма, која ће бити одржана 2024. године.  Такву годишњицу би свака култура и држава пожелеле.

Надамо се да ће тада бити овога света и да ћемо с љубављу и високом професионалношћу моћи да обележимо два столећа од рођења нашег непролазног Бранка.  Данашње време је  бесловесно и доноси бриге, уноси страх међуљуде и народе. Међутим вера у Бога и сопствени дар за таленат даће нам наду и снагу да остваримо свој план већ обележавањем 198. рођендана на овогодишњим пролећним свечаностима Бранку у част.

С обзиром да је 200. годишњица Бранковога рођења годишњица од изузетног значаја за целокупну српску културу и просвету, језик и државу, ево прилике да се подсетимо како је у Сремским Карловцима 1924. године  изгледала прослава 100. годишњицe песниковог рођења. У тадашњој Југославији, то јест –  Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, стогодишњица рођења Бранка Радичевића била је изузетно посвећено и богато  обележена не само у главном граду земље, Београду, већ и у другим великим и мањим градовима. Тако на пример, било је занимљиво уочити да је и у Приједору поменута стогодишњица обележена позоришном представом Бранко и вила и другим програмима.

Из чувене књиге Сећања (1981) Теодоре Петровић, славне Карловчанке и професорке Карловачке гимназије, доносимо део о прослави стогодишњице Бранковога рођења у Сремским Карловцима. У ту књигу великог формата, на 569 страна, ушли су уствари пет година раније (из годину у годину) објављивани прилози Теодоре Петровић у Зборнику Матице српске за књижевност и језик. Она наговештава да се том годишњицом хтело постићи, као и данас, да „Карловци мало оживе, да бар неко време буду оно што су некада били; да кроз њих поново проструји млада крв и да кроз њихове улице поново потеку бујице света“ Ево за ову прилику неколико страница из књиге "Сећања" Теодоре Петровић – Мајице:

„Не могу поуздано тврдити, но судећи по много чему, иницијатива за свечану прославу стогодишњице рођења Бранка Радичевића, потекла је колективним заузимањем Српске књижевне задруге и Матице српске, које су том приликом издале и прво целокупно издање Бранкових песама, а први пут и његових писама (додуше цензурисаних), као и његов одговор Људевиту Штуру и још неке мање и неважне прилоге. Задруга је том приликоми описала целу свечаност и текст објавила у једној од својих публикација. За ту је прилику професор Павле Поповић, као увод у поменуто издање Бранкових дела, написао своју знамениту студију о Бранку (био је у то доба потпредседник Књижевне задруге),а директор гимназије Радивоје Врховац (био је у то доба председник Матице српске) своја два говора, од којих је први држао у Карловцима, а други у Броду на Сави.  

Није ово била прва послава Бранкова: прослављена је 25-годишњица његове смрти у Бечу, на челу са Српском зором; књижевна заједница у Београду свечано је прославила 50-годишњицу Ђачког растанка и издала Споменицу о том ретком догађају; 1903. године прослављена је у Текелијануму 50-годишњица његове смрти; 1883. прослављали су га и Срби и Хрвати и Словенци и ниједна друга прослава, судећи по мноштву народа и одушевљењу којим је овај био понесен, није ту прославу превазишла. Није је по томе превазишао ни овај Бранков јубилеј из 1924. године, мада га је иначе превазишао по уметничком програму који је том приликом изведен.

Заједничко залагање за ову прославу професора Павла Поповића и директора Радивоја Врховца користило је и нашој науци о књижевности, јер је Павлу Поповићу, увиђајношћу директора Врховца, пружена прилика да завири у Матрикуле Карловачке гимназије и да прегледа библиотеку Бранкова оца и личне Бранкове књиге у њој. Тако нам је од заборава отргао многу на изглед безначајну ситницу из Бранкова живота, па и неки крупан догађај (запис Бранков приликом смрти његове мајке у календару Ружични венац из 1883. године), за који данас, нажалост, више немамо потврда.

Сасвим је природно и оправдано што се стогодишњица Бранкова рођења у Карловцима прослављала, бар онај њен најважнији и најсвечанији део. Друкчије се овде није могло ни очекивати, јер Бранко са својим родним местом, Славонским Бродом, скоро да није био ничим везан, баш као ни оно за њега. Допустило је пре свега да се за неко време његова родитељска кућа преруши у назаренску богомољу, а касније, баш о јубилеју о коме говоримо, односно о тој години, да се и поруши. Захваљујући само Змају и продици Брлић сачувана нам је слика те симпатичне кућице, много пута објављиване по нашим старим листовима.

За живота Бранка је срце искључиво вукло у Карловце, ... оно место на Дунаву силно! Акцију за пренос његових костију и испуњење његове жеље није покренуло академско друштво Српска зора у Бечу, већ богословско друштво Слога (?) у Карловцима још 1877. године, познато и по неким другим напредним акцијама, које још нису довољно проучене и оцењене.

Главни део Бранковог  јубилеја из 1924. године састојао се из смотре музичких друштава из целе земље, баш као и о преносу његових костију у Карловце 1883. Стручна критика високо је оценила уметнички квалитет те смотре, што се може читати у листу Покрет, у коме је за ту прилику и Васа Стајић написао занимљив чланак о Бранковој песничкој радионици.

Ја сам се у Карловце вратила баш некако пред ту прославу. Очева смрт ме је спречила да учествујем у свим манифестацијама које су у Карловцма одржаване. Добро се ипак сећам академије у свечаној сали Гимназије и оба говора том приликом одржана. Вечерњем концерту у гимназији, због очеве смрти, нисам присуствовала, но из штампаног програма са прославе, која је у Карловцима трајала два дана, 22. и 23. јуна 1924, види се да је на њему учествовало пет певачких друштава, најбоља која су код нас постојала између два рата: Глазбена Матица из Љубљане, Невен из Новог Сада, Певачко друштво Обилић из Београда, Музичко друштво из Новог Сада и Хрватско пјевачко друштво Лисински из Загреба. Штета је и само мало чудно што су композиције Бранкових песама биле мало заступљене. Певана је и Хорејшекова и Пашћанова Јадна драга, а осим ових још само Враголије Крешимира Барановића. Тек пре годину-две дана сазнала сам, из кратке очеве биографије, коју је написао Павле Малетин, да је мој отац био изабран за почасног председника Одбора за прославу, али њега нема на слици тога Одбора, јер је умро двадесет дана пре прославе. Поменути Одбор био је из свих слојева народа. Био је ту и католички жупник Јосип Пертић и обућар Никола Витнер, било је и сељака и професора, занатлија, трговаца, чиновника, најмање педесет њих на броју.

И Црква је имала свој велики удео у прослави. Без тога се онда није могла ни замислити никакава јавна манифестација, нарочито у Карловцима. Није нимало чудно што је на парастосу у Саборној цркви служио сам патријарх Димитрије Павловић, који се, ето, на тај начин укључио у живот Карловаца. Из два надалеко чувена црквена појца су ту свечаност увеличала: тадашњи вршачки епископ доктор Иларион Радонић и ковиљски архимандрит Георгије Видицки. Када је Видицки служио, Саборна црква је увек била препуна. Долазио је свет чак из околних места , да чује тај соноран глас, од којег као да су подрхтавали и сами сводови цркве.

Вредно је напоменути да се те исте, 1924.године, десило још нешто несвакидашње: Дунав је надошао као мало кад раније. Цело тзв. Подбарје (некадашња Дунавска, односно, главна улица у старим Карловцима, касније Рибља пијаца, са вашариштем, данашња Прерадовићева улица) било је под водом, која је кроз споредне улице допрла местимично скоро до Доњег краја. Поред Основне школе и кроз ту улицу доле могло се ићи само чамцем. И данас на кући где је у мом детињству била Хрватска читаоница (Српска читаоница је била у приземљу старог хотела), а данас се у њој израђују јоргани, на десном зиду постоји камена плоча, са записом да је Дунав 24. јуна 1924. допро до тога места и да су ову плочу подигли Марија и Ђуро Полужански.

Те исте године и патријарх Димитрије је у парку који окружује Двор, са десне стране зграде, десетак метара даље од зида, дао изидати стуб (не особито висок) са којег се данас једва рашчитавају слова која нам казују да се на том месту некад налазила Капела св. Трифуна, која је изгорела 1775. године. О тој капели и о том стубу све до скора нисам ништа знала. Нико не налази за потребно да на том стубу излизана слова обнови, јер и то је један делић историје старих Карловаца.“

 

       Портрет Бранка Радичевића, рад Ивана Кршева, по дагеротипији Анастаса Јовановића (Беч, 1847)

 

Ненад Грујичић

АЛЕКСИЈЕ РАДИЧЕВИЋ

 

Поезија, шта је она, да ли младост што не стари?

Зашто сваког књижевника не надживи прво слово?

Алексије Радичевић младим пером још крвари,

 

Карловци му беху берба, гимназија, Стражилово,

у школи га никад нико називао није – Бранко,

овде стиг’о као клинац, послушајте сад и ово,

 

са један’ест годиница, из Земуна, и све тако,

Аца браца, сремско дете, у Славонском Броду рођен,

шест година карловачких, зар не више, ју на’пако!

 

Гимназија друга мајка, неким вишим смислом вођен,

ту на српском не написа песму своју баш ни једну,

немачки је главни језик, Аца рано и с њим срођен.

 

Али зато хербаријум, као какву књигу вредну,

најбоље је он сложио: биљке, цвеће Стражилова,

микроскопом истражив’о листак жути и петељку.

 

Гимнастика – да, дабоме, била мода тога доба,

атлета је млади Аца, к’о Херкулес снагу има,

тада није пев`о: Дође доба, да идем у гроба...

 

Ах, умало сметнух с ума, да испевам ово свима,

са латинског као ђаче, а уместо на немачки,

превео је Аца запис на матерњи – српска рима.

 

Као школски састав, једном, а баш тако, састављачки,

написао на германском добру песму о Дунаву,

а Кашанин, после, рече да уради то зналачки,

 

чак помало и антички. Али тек у Темишвару,

где студира мудрољубље, филозофски смер – етика,

Аца прву своју песму написа у Божјем дару

 

за матерњу мелодију српског метра и језика.

Девојка је на студенцу пропевала изван Срема

у Банату темишварском, чијих триста претплатника,

 

даде новац за штампање прве књиге усред Беча.

Ето то је име Бранка, пре нег’ ће се тако звати,

Алексије Радичевић, себи самом је претеча,

 

што Црњански једном рече, себи преци, језик – мати.

 

                       (Из књиге "Сремскокарловачке терцине", Бранково коло, 2020)