Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

РОКЕНРОЛ НА БРАНКОВОМ КОЛУ

slika

БАЈАГИНА ПЕСНИЧКА "ХАЈДУЧКА ЧЕСМА" 

 

"Недељни Блиц", 7. новембар 2021

Пише: Ненад Грујичић

 

По­е­зи­ја је од­у­век пе­ва­на уз раз­не ин­стру­ме­н­те, или без њих.  Рок пе­сни­ци и кантаутори де­лу­ју као сво­је­вр­сна там­пон-зо­на из­ме­ђу про­ху­ја­лог и но­вог вре­ме­на у уметности. Рокенрол стихови осве­тље­ни су да­хом  нон­ша­лан­ци­је и нео­п­те­ре­ће­но­сти ка­но­ни­ма. И Бајагини стихови, поред осталога,   подстичу на то да се увећа свест о пе­снич­ком послању, то јест да се умножи „побратимство лица у свемиру“ (Ујевић).

Наступ Бајаге и инструктора на Бранковом колу 1985. и 1986. године био је велики бум за веома уштогљене концепте песничких и књижевних манифестација. Са становишта обогаћивања културних догађаја, Бранково коло је померило своју концепцију и ка овој врсти музике, поезије и уметности. Обогаћен је садржајно-програмски мозаик и постигнута калеидоскопска непредвидивост доживљаја.

Сматрао сам да већ у првим Бајагиним текстовима има праве поезије и да је њему место на Бранковом колу: „Вече мирише на позно лето,/ а ти на ретке пољске траве./ Понекад када блесне светло,/ велике неонске рекламе,/ угледам твоје мачије очи/ како ме милују из таме./ Пољуби ме, дотакни ме уснама,/ уснама ко згаженим трешњама.“

Уторак, 17. септембар 1985. године историјски је дан у раду Бранковога кола – програм „Поезија у рок музици“, концерт рок-групе Бајага и инструктори на Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима, у 20 часова. На позорници великим словима исписан двостих Бранка Радичевића: „Што би песма да од срца није,/ што би срце да младости није“. Био је то мото 14. Бранковог кола, нашао сам га у једној мање познатој Радичевићевој песми („Морава“) боравећи већ две године на челу ове институције. И већ наредне, на 15. Бранковом колу, 14. септембра, концерт Бајаге и инструктора на Стражилову.

Била је то млада рок-група, тек годину-две, саставаљена од одличних музичара (Дејан Цукић, Мирослав Цветковић, Ненад Стаматовић, Владимир Голубовић) са искуствима из разних других ансамбала (Рибља чорба, Дизел, Тилт, Булевар, Поп машина, Папатра, Зебра, Сунцокрет). Појавила се као потпуно оригиналан бенд, на челу са несвакидашњим Бајагом, песником, певачем, гитаристом, композитором... Сећам се, вајар Јован Солдатовић много се радовао и подстицао наступ Бајаге и инструктора код његовог споменика Бранку на Стражилову.

Промовишући албум „Позитивна географија“, група је први пут наступила под именом Бајага и инструктори 21. априла 1984. године у београдском Дому синдиката, а идеју за име дао им је Петар Поповић Пеца. На крају те године Бајага је, од стране часописа „Рок“, проглашен за музичара године, а албум „Позитивна географија“ за албум године. Тако су кренуле вртоглаве каријера и слава, које ће их на самом почетку довести и на Бранково коло.

Тадашњи менаџер Бајаге и инструктора, Саша Драгић, одиграо је важну улогу и показао пријатељско разумевање при довођењу ове нове рок-групе на 14. и 15. Бранково коло. Што би се рекло народним шапатом, имао човек шпуријус за крупну нијансу културног живота, која се зове Бранково коло, а где наступају пре свега врхунски, остварени и потом талентовани млади песници, али и хорови, оперски и етно певачи,  драмски уметници, сликари, па потом и филозофи и духовници. Можда је био надахнут и неком  лепом карловачком „деклицом на студенцу“, оном из Бранкових стихова, која каже: „Кад сам синоћ овде била/ и водице заитила,/ дође момче црна ока/ на коњицу лака скока/, поздрави ме зборит’ оде – дајде селе мало воде!“

Нема сумње да је и Бајага лично био одушевљен предлогом, јер он сâм одувек је уствари био песник, затим, студирао нашу књижевност, и одлично познавао Бранкову поезију и њен значај. На Бранкове стихове постоји створено преко деведесет музичких композиција (иако је написао свега педесет четири лирске песме): Јован Пачу, Стеван Мокрањац, Исидор Бајић, Љиљана Петровић, Дејан Деспић, Корнелије Ковач и други композитори. Објавили смо у Бранковом колу дебелу књигу нота на Бранкове стихове „Ал’ што певах неће пропанути“ (приредила Ана М. Зечевић).

Дакле, контакт с осећањима да су посреди сасвим посебни наступ, програм и прилика, какви се ретко јављају у каријери, и за једну и за другу страну. Младој рок-групи био је и те како од користи наступ на елитној песничкој манифестацији,  добио би се нови важан валер афирмације и редак податак у биографији. Било је изазовно и потребно да се на Бранковом колу чују и овакви Бајагини стихови: „Види шта смо ти урадили од песме мама/  Види шта смо ти урадили/ Од песме ми/ Окренули је променили је/ И нешто сасвим друго снимили/ Види шта смо ти урадили од песме ми// Види шта сам ти урадио/ Од ћерке мама/ Види шта сам ти урадио/ Од ћерке ја/ Променио је, окренуо је/ Сад није тако досадна,/ Види шта сам ти урадио/ од ћерке ја.“

Материјални услови наступа Бајаге и инструктора на Бранковом колу били су веома повољни иако већ у свом старту ова рок-поп-група постала је комерцијална у правом смислу те речи.  Саша Драгић дао је цену која је заиста била готово симболична. Он је дошао неколико дана раније у Бранково коло, видело се – уживао у амбијенту романтичарског штимунга, застао код портрета Бранка Радичевића, рад Лазара Микулића, ученика Уроша Предића. А онда и прошетали Карловцима, па отишли и на Стражилово, да се осмехнути Саша увери у рајску лепоту оба простора где ће наступити група чији је он менаџер. Можда му се и ту привидела она „девојка са студенца“, а кроз Бајагине стихове: „Не гледај ме као вучица/ Ноћ је влажна њушка вучија/ Бакље горе песма цигана/ Прочитана с длана судбина/ Зажмури/ Зажмури/ Зажмури....

И у Сремским Карловцима и на Стражилову,  озвучење је припремио, такође на почетку своје каријере, умешни Миша Берар који ће се развити у мега-стручњака у овом послу. Истина, он је био скупљи, то јест та техничка услуга коштала је више него сâм наступ рок-групе. Међутим, то је било време када је Бранково коло материјално боље стајало (а то је Миша знао), па се и та „нелагода“ могла некако с наше стране прогутати.

Дакле, први наступ Бајаге и инструктора у Сремским Карловцима у вечерњем термину, а онда, наредне године, на Стражилову око поднева. Хиљаде младих људи, углавном средњошколаца и студената одасвуд, одушевљено су пратили и уживали у музици и стиховима са, за ту прилику, направљене позорнице пореде чувене карловачке чесме „Четири лава“, подигнуте далеке 1799. године: „Тамара/ Чекање ме стражно замара/ Беле ноћи ветар шамара/ А тебе нема.“  Однекуд долетеше и Бранкови стихови: „Никад није вито твоје тело/ рука моја млада обавала,/ ни с’ у твоју усницу упила/ моја усна икад чедо бело“. 

Интересантно је да после концерата, и једног и другог, није било разбијених или разбацаних флаша и лименки, није било великог смећа, као што се сада догађа на обновљеном Грожђебалу после естрадно-музичких програма у Сремским Карловцима. У песми „Карловачка берба“ недавно о томе написах  стихове – да се та дионизијска приредба „претвори у дернек све до зоре ране/ па у центру града разбијене флаше,/ пластика и отпад тужну слику граде“. Завршетак те песме изгледа овако: „Али шта је живот већ слабости наше,/ загрлити, пити и лупати боце,/ но Карловци нису да се тако праше,/ морамо штовати очеве и оце,/ јединствено место на Балкану, друже,/ где преци духовне подигоше дворце/ да тако спасимо ово мало душе.“

У просторијама Бранковог кола у Карловцима, и на Бранковом чардаку на Стражилову, разговарао сам с Бајагом и његовим момцима. Бајага је поседовао чудесну смиреност и концентрацију за сваку реченицу коју изговарамо и размењујемо. Имао је изражену свест о духовном и културном значају Сремских Карловаца и о „стражиловској линији“ српске поезије. Он је, рекох, студирао литературу, те је с њим разговор о Бранку био угодан, и пажљиво је саслушао док сам му предочавао нека моја открића о Бранку Радичевићу. Свима сам поклонио по примерак првог издања моје свеже штампане књиге „Бранко – песник младости“.

И Дејан Цукић, члан групе, показивао је у разговору фину заинтересованост и дар за еглен иако привидно делује немирније. Били су свесни да наступају на другачијем месту, у значајном контексту, и да им је то битан поен у јавном деловању – да се окаде култом Бранка Радичевића. Отуда су после наступа у Сремским Карловцима, одмах прихватили да поново наступе наредне године на Стражилову, поред споменика Бранку Радичевићу, рад вајара Јована Солдатовића, подигнутог (1974) поводом века и пô од песниковог рођења.

У 13 часова на „рајском Стражилову“,  да поновимо датум, 14. септембра, пре тридесет пет година, дакле, у амбијенту природе из снова, незаборавни концерт Бајаге и инструктора! Преко пет хиљада посетилаца у пô бела дана! „Што би срце да младости није?“. Не памти се да је икад више људи било на Стражилову, можда само приликом преноса земних остатака Бранка Радичевића 1883. године из Беча на Стражилово. Било је дивно видети толики млади свет окупљен у стражиловској аури Бранка Радичевића.

Међутим, да бисмо до краја осетили и разумели програмски контекст Бранковог кола, пре њиховог наступа, одржан је традиционални Стражиловски митинг поезије. Чули су се разноврсни песнички гласови, плетенице поетских чуда: Вујица Решин Туцић, Каталин Ладик, Божидар Шујица, Војислав Деспотов, Јудита Шалго, Небојша Васовић, Милорад Грујић, Слободан Зубановић, Мирослав Настасијевић, Вићазослав Хроњец, Милован Марчетић, Гордана Ћирјанић, Рајко Лукач, Ђорђе Сударски Ред, Филеп Габор, Павле Јанковић Шоле, Станиша Нешић, Радивој Шајтинац, Никола Вујчић, Живко Николић, Србољуб Илић,  Никола Шанта, Рале Нишавић, Драган Грбић, Зоран Гаши, Ранко Бабић, Слободан Билкић, Рајица Драгићевић, Саша Радоњић, Драган Думитров и други.

Затим песници из света, из неколико земаља и са других континената, гости са тада чувене Књижевне колоније у Кањижи (водитељка у великој гужви изгубила папир с њиховим именима), те песници из клуба „Бранко Радичевић“ у Бечу. Том приликом, додељене су и награде „Печат вароши сремскокарловачке“ Јовици Тишми, Богану Арнаутовићу и Александру Царићу, уз наступ младог кантаутора Радована Петровића. Па онда славни глумци Љуба Тадић, Снежана Никшић и Миша Јанкетић, из њихових уста у Божје уши антологијски стихови Бранка, Његоша, Диса, Десанке...   

И, дабоме – Бајага и инструктори са дрвеног „Бранковог чардака“ на Стражилову!  Загрмела Фрушка гора, крошње се повиле под силином рок-звука у раној јесени: „Лисје жути веће по дрвећу,/ лисје жуто доле веће пада,/ зеленога ја више никада/ видет нећу“, причуло ми се у звучној епифанији тога тренутка, нека супериорна меланхолија отворила душу до неба.  Сви присутни осећали су се изабранима: важни и једини-јединцати у привилегији стражиловског дивног чуда.

 Хиљаде младих окупило се на Стражилову да чује звезду у успону, оригиналног Бајагу и његове раздрагане музичаре. Догађај који је показао да овај млади музичар заиста јесте песник, и да његове песме пригодују Стражилову и комплементарне су по лирској снази са већином стихова песника које смо већ били чули на Митингу поезије. Нема сумње, и верујемо, да је и сâм Бранко чуо Бајагине стихове тога дана: „Још желим да ти поклоним/ Листове дивљег кестена/ Још једном да те заштитим/ Док те магла заклања/ Са друге стране јастука“.

Био је то, дакле,  концепцијски напор Бранковога кола да оживи Стражилово, да укаже на јединственост симбола и значаја тога амбијента, те да би требало тај простор оспособити за пријем великог броја публике и врхунских музичара који певају добру поезију и одлично свирају. Односно, био је то покушај да укажемо и на потребу изградње једног универзалног хотела, то јест културно-туристичког центра на Стражилову у новом уређеном простору, са Алејом песника која би са бистама наших, али и светских аутора, допирала до врха Стражилова, до самога Бранка и чувеног споменика подигнутог крајем 19. века после легендарног преноса песникових земних остатака из Беча на Стражилово, када се енглеска штампа дивила том чину.

И, прошле су неке године после ових концерата, после, тако да кажем,  „песничке Хајдучке чесме“ у Карловцима и на Стражилову. Бајага је кренуо својим непоновљивим путем: велике турнеје у Југи и изван граница земље, концерти свуда, медији, истина без интернета и распомамљених друштвених мрежа. Као да се све то дубље примало и правило темељнији доживљај, ево, такав је и овај запис.

Нисмо били заборавили једни на друге. Звали смо Бајагу да наступи и трећи пут, као песник, лично он – Момчило Бајагић. И,  збиља – петак, 25. септембра,  1992. године, у 12 сати – Свечано затварање 21. Бранковог кола у Карловачкој гимназији, најстаријој српској која, ево за који дан, обележава 230. година постојања. Приређен је надахнут програм гимназијалца и професора, уручене награде „Бранко“ најмлађима и младима. А гости, гле,  Јован Соладатовић, Раша Попов и – Момчило Бајагић Бајага!

Славни музичар одазвао се позиву Бранковога кола да наступи сâм, као песник. Још једна лепота: постао је отац, син Марко тада имао две године. Наравно, није потиснуо из сећања чудовите наступе пре седам-осам година у Сремским Карловцима и на Стражилову. Напротив, то га је мотивисало да дође поново на Бранково коло, па још – у најстарију нашу гимназију у којој се Алексије (Бранко) Радичевић са братом Стеваном школовао шест година (1835-1841).

Пре доласка на програм, Бајага се појавио у просторијама Бранковог кола, онако рођачки, насмејано, у а тамним наочарима, у кожном горњаку и фармеркама. У ходнику, застао и скинуо наочаре пред Бранковим портретима – сви различити?! Стигао сам да објасним да су многи портрети настали по сећању, четврт века после Бранкове смрти, толико га није било у тадашњој јавности, нико га не спомиње. Тек уз акцију преноса, једну (1878) па другу (1883), земних песникових остатака Бранка из Беча на Стражилово, оживљавају успомене на заборављеног песника.

Јован Јовановић Змај пише чувену „Бранкову жељу“, Мина Караџић слика онај славни профил Бранков с дугом таласастом косом и пише дирљива сећања.  Једини истински Бранков портрет јесте дагеротипија (1847) Анастаса Јовановића, првог српског фотографа. Ту има кратку косу, и светле очи, и није можда толико леп колико је у своме срцу осећала и тако о њему писала Вукова Вилхелмина, Минка (Мина), многим талентима окићена прелепа девојка из Беча, кћерка Србина и Немице (мајка Ана Краус).

Већ при уласку у свечану салу Карловачке гимназије, Бајагу и све нас задесио је громки аплауз. Дошао је, велим, без својих музичара, „сâм ту самцит на свету широком“, што рече Бранко. То је  деловало некако посебно, помало и зачудно. Издвајао се по томе што је носио особену поетску харизму, за разлику од разних певача и музичара. Био је то редак сусрет са популарним рок-песником на песничким манифестација уопште, које болују од упалног шкргута надмене сериозности. Казао је неколико својих песама уз уводну реч да му је велика част што наступа као поета на Бранковом колу, у најстаријој српској гимназији. Пала је на све нас нека нова врста светлости кроз огромне прозоре свечане сале Карловачке гимназије. Као да се Алексије Радичевић ушуњао и, невидљив, сео негде међу ђаке који су потом приносили своје свеске и папириће да се Бајага потпише: „Живот је некад жут, некад сив,/ Живот је кад си жив,/ Живот је за то крив.“

Две деценије касније (2011, 2012), објавио сам у Бранковом колу „Антологију српске поезије (1847-2000)“, у којој је своје место нашло и неколико рокенрол-песника, међу њима, дакако, и Момчило Бајагић Бајага. Код неких, да не кажем код већине живих књижевника, песника и критичара то је изазавало неку врсту зазора и искошеног погледа – шта си то урадио, Грујичићу? Међутим, нисам имао дилему. Пре свега, импонује ми да сам први антологичар у српској књижевности који је у озбиљну антологију наше поезије (1847-2000) уврстио шест рокенрол песника, почев од Бранка Радичевића до најновијих времена.  Ево из антологије Бајагине песме „Кап по кап“:

 

Ваздух мокар, ваздух црн,

У мом срцу ружин трн

Ниси ту, а напољу

Капи кише.

 

Бела соба, бео зид

Тежак бедак, жешћи вид

Ниси ту, а напољу

Капи кише.

 

Кад ниси поред мене

Кроз мене киша крене

Кап по кап

Кап по кап.

 

Киша пада кап по кап

Исти ритам читав сат

Ниси ту, а напољу

Капи кише.

 

Кад ниси поред мене

Кроз мене киша крене

Кап по кап

Кап по кап.

 

По­ја­ва не­ко­ли­ко кан­та­у­то­ра и пе­сни­ка ро­кен­ро­ла, међу њима и Бајаге у мојој антологији,  на сво­је­вр­стан на­чин раз­ве­дрила је лепезу српске поезије и ани­ми­рала пи­та­ња о то­ме шта све јесте и шта све мо­же би­ти по­е­зи­ја с по­чет­ка два­де­сет пр­вог ве­ка. Та­ко су се у антологији на­шли Ар­сен Де­дић, Ђор­ђе Ба­ла­ше­вић, Бра­ни­мир Шту­лић, Бо­ра Ђор­ђе­вић, Момчило Бајагић Бајага, Ми­лан Мла­де­но­вић и Сло­бо­дан Ти­шма. Могли су још неки, и они ће, акобогда, наћи своје место у новим издањима. А у антологији: Бранко, Његош, Змај, Лаза, Дучић, Црњански, Десанка, Миљковић, Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, Симовић, Колунџија, Бећковић, Антић,  Дара Секулић, Б. Петровић,  Рисојевић, Туцић, Јововић, Ного, Ливада, Ненадић, Тонтић,  Деспотов, Радмила Лазић, Новаковић, Деветак, Јагличић и други.  Као релативно мали народ и језик, на својим траговима морамо сабирати све што вреди, и у матерњем језику остављати духовне бисере који су Божји белег у човеку, и човеков у Богу.

Ме­ђу пе­сни­ци­ма ко­ји ни­су кан­та­у­то­ри, али су пи­са­ли и за ро­ке­ре, или но­се ам­блем бит-пое­зи­је (али су и пе­сни­ци „ре­дов­ног“ књи­жев­ног дис­кур­са) на­ла­зе се и Ду­шко Три­фу­но­вић, Радо­ман Ка­ње­вац и Звон­ко Ка­ра­но­вић. И да не заборавим (није дигресија), на Бранковом колу су наступали и  Гарави сокак, О ђила (са песником Јованом Николићем),  Бора Ђорђевић Чорба (сам),  La strada, Боје, Грива, Калифорнија и Imperium of Jazz (са песником и сликарем Бранком Андрићем Андрлом).

Бора Ђорђевић Чорба наступио је као песник 1986. године на Стражилову. Поред осталих, говорио и песму Црни мерцедес, која „вуче“ на Тита: „О Боже дај ми црни мерцедес/ Са најмање шесторо врата/ Да мирно тресем своју хавану/ У пепељару од злата.// Напољу ђаци и заставице/ и народ притиснут муком/ са задњег седишта не видим ништа/ Само одмахујем руком.// О Боже дај ми црни мерцедес,/ јер то је чудо над чудима,/ Лепо је некажњено возити/ По цвећу и људима.“

Коју дан потом, сретне ме рано на улици (носио сам кћерку Милицу у вртић) Перо Зубац, тадашњи идеолог у култури Новог Сада (неће се љутити), и рече: Имаш црни минус! Какав минус, због чега? Због Чорбине песме Црни мерцедес! Нечије уво са Стражилова пренело је то Пери. Замерено ми је што је на Бранковом колу Бора Чорба узнемирио Тита у гробу – шест година после смрти. Без речи, наставио сам с дететом у вртић. Опростио сам то Пери, дабоме, али ето – запамтило се, јако је, нека уче млади. О томе сам написао (болну) песму „Црни минус“, ено је у књизи „Песме о младости“ (Бранково коло, 2019).

Иначе, Бора Ђорђевић је наступио још два пута на Бранковом колу, у чувеном програму „Песничко натпевавање“, са Радованом Павловским и Радетом Шербеџијом. У мојој антологији, гледај, нађоше се и Зубац и Чорба. Кроз време, поезија поравнава земне неравине. Недавно сам се чуо с Пером, и он се обрадовао позиву, требало је да наступи на јубиларном 50. Бранковом колу, да каже коју о данима пре пола столећа. 

У мојој ан­то­ло­ги­ји сво­је ме­сто на­шли су они сти­хо­ви кан­та­у­то­ра и пе­сни­ка ро­кен­ро­ла, ко­ји при чи­та­њу де­лу­ју као плодови та­лен­та уверљиве снаге, по­е­зи­ја са не­у­пит­ним зна­ци­ма уметничке вред­но­сти ми­мо му­зич­ког аран­жма­на. Почесто музички плашт улепша песму, али при читању, без музике, текст нема књижевну снагу. Нисам падао на ту „фору“. Тражио сам за антологију такве песме које као голи текстови имају лиетарарну вредност.  

Увр­шта­ва­њем не­ко­ли­ци­не кан­та­у­то­ра и пе­сни­ка ро­кен­ро­ла спајамо се и са другим кул­ту­ра­ма ко­је не­дре та­кав спецификум  у другој половини двадесетог ве­ка. Се­ти­мо се при­ме­ра свет­ских кан­та­у­то­ра чи­је пе­сме при­па­да­ју ли­те­ра­ту­ри: Вла­ди­мир Ви­соц­ки, Ле­о­нард Ко­ен, Бу­лат Оку­џа­ва, Боб Ди­лан, Ју­риј Ви­збор, Алек­сан­дар Ро­зен­ба­ум... Оваквим приступом освежавају се не­про­ве­тре­ни про­сто­ри старијих ан­то­ло­ги­ја, ре­ла­ти­ви­зују  це­мен­ти­ра­ни прин­ци­пи и приступи,  да­јемо шансу и за­мах пе­снич­кој и интелектуалној сло­бо­ди. А по­е­зи­ја и жи­ва свест о њој, сло­жи­ће се и да­ро­ви­ти адо­ле­сцен­ти, не тр­пе кло­ни­ра­ње (мада их томе, нажалост, уче нове технологије и алати тзв. друштвених мрежа – проћи ће то).

Шта је Бранко Радичевић него нека врста „рокенрол“ песника свога времена. Поред осталог, он је био дочекан „на нож“, због много чега, па и због стваралачке слободе у третирању љубавних тема и отварању новог израза на плану ероса. Затим, због напада у поеми „Пут“ на тадашње руководство Матице српске и њен однос према Вуку Караџићу. Једанаест година Матица српска није хтела прву Бранкову књигу (Беч, 1847) да уврсти у свој фонд. Па га нису волели ни Јован Стерија Поповић (потписивао се псеудонимом Ј. Забавић нападајући Бранка), ни Светозар Милетић, ни Људевит Штур, и други.

У данашњем времену Бранкове песме постале су лирским материјалом за компоновање, на пример, у музичкој радионици Коренелија Ковача. То је много леп гест славног композитора, мада сам имао замерке поводом ијекавизирања Бранкових стихова у извођачкој варијанти популарног Здравка Чолића. Наиме, тиме се нарушава Радичевићев генијални смисао за метрички систем, уместо осмерца јављао би се на махове деветерац, односно уместо шестерца, седмерац. Можда је некима то небитно, међутим...

У Немачкој или Пољској, на пример, не можете без дозволе државе да преузимате, компонујете и изводите Гетеове или стихове Мицкијевича.  Но, на нашој музичкој сцени која личи на свашта, много је закона џунгле. Добро је, рекле би рачуновође у пензији, како-тако чути праву поезију, па и са некаквим преправкама, на пример, уместо Бранковог наслова песме „Клетва“, она се у Чолиној изведби зове „Ао, ноно бијела“. Међутим, мораћемо ипак повести рачуна о реченом. Тада ће нам цела држава бити уређена цакум-пакум. А Душко Трифуновић, у једној заједничкој емисији на Радио Београду, рече: „Нека пјева Здравко како хоће, само нек’ се пјева!“ И Бајага, дабоме, срећом – своје стихове и песме.

 

 

Ненад Грујичић

КЛУПЕ

 

Две клупе, без икога, међу два дрвета,

лишће свуд је около, смеђе, жуто, жуће,

преко пута, наспрамце, славна  апотека.

 

Празне клупе гледају у правцу те куће,

где је некад живела породица Штрасер,

хладан ветар помери полуголо пруће,

 

ко да неко устаде с ложе прве класе,

крену преко улице и откључа врата,

окрену се и позва, не часећи часе,

 

још некога са клупе: чу се бат корака,

у том мрмор гласова, попут породице,

невидљиви уђоше, склопише се врата.

 

Јак ветар подиже, укруг, лишће с улице.

 

        (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020