Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

slika

120. годишњица изласка прве књиге Јована Дучића

 

Културни додатак „Политике“, 30. новембар 1997.

Ненад Грујичић

 

Много је божанског даха и књижевног заната потребно да би се написала песма чија једноставност садржи најсложеније валере живота и уметности. Једноставна песма није таква сама по себи, већ зато што нас таквима чини док њоме бродимо. Јован Дучић је велемајстор једноставне песме. Под једноставношћу не подразумевамо само форму која код овог песника цепти од филигранске избрушености метра и ритма (јер захтеви форме су засновани на тектонској множини минулог рада и вештине), већ и новосаграђени свет који се у језику осамосталио дочаравајући нам превладаног себе.

Дучићева песма Лето, из Јадранских сонета, прворазредан је пример генијалне једноставности коју нећемо уочити нити разумети уколико јој не приђемо без дисциплине мисли и осећања (И. Секулић). Ту је реч о једноставности коју наизменично уоквирују живот и језик. Реч је о јасноћи предочавања и предоченог. О моћи да се по стоти пут именује исто, а да буде ново и друго, никад виђено у распореду слика и појава које обузимају песму. Дакле, једноставност која то није, песма чија се онтолошка димензионалност одваја од предмета певања и постаје, миљковићевски речено, вишак језика.

У првом катрену песме Лето, слике су дате лаким потезима и у правилном низу догађања. Све је у тек назначеној калиграфији стиха. Језик још не господари предоченим светом. Није, рекло би се, преобраћен у уметност. Само симетрично разапета крила сонетне форме сугеришу да је васпостављени лет језика – и уметност.

Све личи на искрене записе каквог путника намерника за којег нико не би рекао да му језик ради о глави. Окићену лозом и цвећем од мака,/ Срео сам је једном, једног врелог днева. Овде се други стих чини тако загрцнутим: Срео сам је једном, једног врелог днева. Једна уз другу стисле су се две исте речи у различитим падежима: једном и једног. Није да песник није пробдео над том ситуацијом и задржао управо ту варијанту где између истородних речи налази се можда запета! Само велики песник може тако да поступи и направи контрапунктну слику од истог.

Све се, заправо, одвија и лагано „закувава” као у познатом Дисовом сну: Заборавио сам јутрос песму једну ја. Умало није рекао: Запамтио сам јутрос песму једну ја. То је учинио Дучић обрнувши све и сетивши се песме. Песма на јави овако снева: На пучини магла провидна и лака,/ У врућоме житу препелица пева. Опис природе у функцији је пантеистичког сна којим се дâ опипати свет и његова елементарност: Из воде и копна одисаше лето/ Мирисом и ватром. Све је у равни чула, у температури мириса и боја. Затим се општа слика своди на детаљ: Тесне стазе беху/ пуне косоваца. А онда – кључни стих: Весело је цвето/ Турчинак у њеном говору и смеху. Врхунац описа женске лепоте!

Језик у чистој уметности, разоденут, изузетан и другачији. Синтезијски блесак турчинка као симбола младости и женске лепоте прошарао је сам врх доживљаја који се, попут уморне (али миле) успомене, прикрадао кроз пределе обичних описа. Први терцет, или трећа строфа, настављају стару причу. Сада се лагодном именовању лепоте прикључује и патина присећања: Она је крај мене тада корачала. Па онда опет дескриптивни потез из кога израња околиш саткан од мирних вала. А онда – узвик и жал до очаја: Вај! И младост прође, ко сунце над гајем!

 Опет језик у лирском артизму! Сунце над гајем сугерише слику за коју се живело, сâм живот у којем се пред нашим очима расцветао и склопио онај турчинак. Завршни куплет стихова носи свест о минулом, али и радост да је у песми прошлост жива: Само још у мени ти си и сад така:/ У коси ти исти цветови од мака. Песничко Ја не зна за време. Песник је затворио прстен између првог и завршног стиха, васпостављајући симетрични ланац типа перпетум мобиле.

Дакле – круг као симбол праисконске тачке, кретања без почетка и краја, ток времена где је свака секунда истоветна другој. Као знак неба, круг, или прстен, у Дучићевој песми, симболише божанску заокупљеност стварањем. Једноставност круга поклапа се са генијалним. Све остало су школске скице и покушаји који ће своја задовољства оставити на првим степеницама спиралног лавиринта песме Лето. Дучићев таленат има мирис озона и тајну измене дана и ноћи. Он се наставља без престанка у свим правцима. На тренутак нас је обасјао стихом: Вај! И младост прође, ко сунце над гајем! Тај лук што га на трен видесмо беше део највећег круга у којем обитава сâм Бог.

 

 

 

Јован Дучић

ЛЕТО

 

Окићену лозом и цвећем од мака,

Срео сам је једном, једног врелог днева.

На пучини магла провидна и лака,

У врућоме житу препелица пева.

 

Из воде и копна одисаше лето

Мирисом и ватром. Тесне стазе беху

Пуне косоваца. Весело је цвето

Турчинак у њеном говору и смеху.

 

Она је крај мене тада корачала,

Страсна као лето, поред мирних вала,

Поливених топлим бојама и сјајем. Вај!

 

И младост прође, ко сунце над гајем!

Само још у мени ти си и сад така:

У коси ти исти цветови од мака.