Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

АНУШИЋ И ГРУЈИЧИЋИ

slika

Сремски Карловци - Нови Сад, 5. септембар 2021.

 

ДВЕ АНУШИЋЕВЕ ПЕСМЕ 

 

И после Свечаног отварања јубиларног 50. Бранковог кола, у башти палате „Илион“ у Сремским Карловцима, где се иначе налазе просторије Завичајног музеја и Бранковога кола, настале су многе лепе и значајне фотографије, међу којима и ова: Анђелко Анушић и Грујичићи, тако ћемо је назвати. На фотографији су и моји синовци, Даничина браћа: Драган, Никола и Срђан.

Угледни српски песник и писац Анђелко Анушић својом беседом о поезији Бранка Радичевића свечано је отворио јубиларно 50. Бранково коло. Том приликом, по традицији, поводом премијерно прочитане беседе, уручио сам му високо признање „Статуету Бранка Радичевића“ (рад вајара Јована Солдатовића) за укупно књижевно дело.

Анушић је у свом есеју поред осталога рекао: „Вечан  је Бранко!  Млад у времену, зрене у вечности, јер он се сваке  године два пута  подмлађује, заправо млấди кано месец и врба, како пева  народни песник  из  Крајине.  И све гревне, сјајка  у његовој младини,  његово Стражилово и Карловци, и све моме и старосте  што уплетоше своју пјесан  у његово Коло, ту певанију која  заводи  звезде, и онога који не иде сам испод звијезда. У Ђачком растанку, јединственој песми у светској поезији, тој песничкој чаши помешаних пића где кипти бол одрешења од животног прамалећа, горкасто пенуша дерт  младости и свечовечанске лепоте, кликће сећање на славу предака, песник, наоко дионизијски раздешен, позива на своју гозбу –  у Коло,   позива   близине  и  даљинедубине и висине, призива  васколики Божји шир и вис.“

у „Антологији српске поезије (1847-2000), у издању Бранковога кола (2011, 2012) запажено место дао сам и Анђелку Анушићу. Ево двеју његових песама од неколико заступљених.

                                                                                                                                              Ненад Грујичић

 

 

Анђелко Анушић  

 

РИДАНИЦА ЗА СРПСКОМ КРАЈИНОМ

 

То ко није видио, ништа иије видио

ту Нојеву барчицу на копну

тај трактор, ту коњску запрегу

у коју је стало све, осим гробова

и грумен земље завичајне на опанцима.

и опанци, и цокуле војничке,

и икона Светог Ђорђа и Јована

и слика из споменара, и успомена на споменар

и ракија и ракијски котао

и гваља сијена за руменку, дората и рићку

који пратише Нојеву поворку,

и јагње и овца, пас и пјевац

и мачка и миш, и мишји брабоњак у житу

и лелек згрушан негдје на дну плућне свирале

и сузе, сузице, шкргут, псовка и гријех

и тупи поглед који дуго сијече, мрцвари гледаног

к’о кољачев нож сустао од клања

a клању су измакли

само за трептај земљаног обртаја око сунца

само за свјетлосну лас.

То ко je видио, видио je самог Христа на крсту,

то лице дјетиње распето на тракторским гумама,

с чавлима чукундједе у стопалима,

с трновим вијенцом крвног раздора,

под небом бездушним к’о лице у Римљанина.

То ко није видио, тај je остао слијеп код очију,

то лице старца и старице, ту живу икону

из Крке, Крупе, Драговића, Комоговине и Гомирја

на путу спаса, на запрези, на тракторској приколици

пјешице, како се поштапа

о невидљиву руку Светога Тодора Комоговинског,

то ко je видно, тај даље може и без очију,

јер видио je дане будуће у данима прошлим

 јер видно je лице своје у раму суђеном

а они су ишли супротно од хода сунца

ходили су од Запада ка Истоку,

у сусрет изгријеву небеског јединца

свог црног сводника који им, гле, окрену леђа

журили су, вршњаци миленија, ка ушћу свога расула

ка Зиду свога плача главињали су

неисплакани, a испијени од невидљивих суза

јер не имаху суђеног путовође

не имаху свога Чарнојевића,

остао je да опоја младе хумке.

                                                      7. августа 1995.

 

 

ПЕСНИК НА ДРИНСКОЈ ЋУПРИЈИ

 

Ходио сам мостом – жилет преко вене,

Ја преко ћуприје, она преко мене.

 

Ко је преко кога преносио тело,

Она која сама беше своје дело.

 

И мој мали пртљаг, ранац иловаче.

Док је корак рез'о, мисао ме таче:

 

Јер Дрином се беху забошњали вали:

Ко је према којој ћуприј’о обали –

 

Ласте мојих стопа под јужњачку стреху

Где све моје бежње одвајкада беху.

 

Ил’ се грудва срца пред источним сечњом

Котрљала назад своме снегу вечном.

 

Друга ме је мис’о ненадано такла

Кад моја селица средини с’ примакла:

 

Све што је у мени то ми је својина

Изван тога све је варава двојина.

 

За Земљу везано веже дуплим ланцем:

Не полеће ласта с иловачним ранцем.

 

Ходио сам мостом – Боже, шта сам био –

Цариградски мравак у мени се крио.

 

Ћуприја ме чува водене прелести.

Ходим, зато ходим: Ту ћу себе срести.

 

                                           У Вишеграду, 5. јуна 2009.