Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

НЕМА ЈАЧИХ ЉУДИ ОД КРАЈИШНИКА (Изјава председника Републике Србије)

slika

 

ДЕЦА ПРЕДСЕДНИКУ СРБИЈЕ ПОКЛОНИЛА МАКЕТУ ТРАДИЦИОНАЛНЕ КРАЈИШКЕ КАМЕНЕ КУЋЕ СА МАСЛИЊАКОМ

Novosti online  9. 7. 2021. у 10:34

 

Председник Републике Србије Александар Вучић угостио је српску крајишку децу из Федерације Босне и Херцеговине и Хрватске која у склопу летњег кампа за српску децу из региона бораве у Србији. Председник Србије Александар Вучић пожелео је најмлађима да се поново врате у свој Београд, а да ће се Влада потрудити да им помогне где и колико може.

Сва деца су рекла да им се највише свидео Београд. То је наш главни град, исходиште свих нас, и важно је да познајете свој главни град, а видео сам колико га волите. Имате те дивне мајице на којима пише "учим ћирилицу", много су лепе - рекао је Вучић малишанима. Он је потом питао децу да ли им се више свидео Храм Светог Саве или луна парк на Калемегдану, на шта су малишани рекли да им се подједнако свидели.

- Ја вас молим да ћирилицу учите, латиницу такође, да поштујете своје комшије и своје, да чувате српско име и презиме, а држава ће вам помоћи. Желим вам да се што пре вратите овде, а ми ћемо гледати да вам што више помогнемо - казао је председник малишанима. Он је потом поделио поклоне малишанима, и захвалио се учитељима и васпитачима који су помогли организацију овог пута.

- А вашим родитељима да поручим: Молим вас да волите Србију и Београд, као и места где живите, а ми ћемо вам помоћи што више. Организоваћемо да гледате нашу репрезентацију где год да играју, па да их дочекате, да поново видите храм, Калемегдан, Београд на води - казао је председник.

Једна девојчица је потом прочитала речи хвале упућене председнику Вучићу и Србији, због тога што брину о нашем народу: Драги председниче, у име српске деце из Далмације и удружења Жене косовске долине са далматинског Косова, поклањам вам једну од наших светиња, манастир Лазарицу, да вас подсећа на нас. А нас тамо има 391 српско дете – додао је дечак Бојан Берић из Далмације.

Девојчица је председнику поклонила макету традиционалне камене куће са маслињаком, на шта је Вучић кратко рекао:

- Нема јачих људи од Крајишника.

Председник је добио и дукат у споменик 600 година од Косовског боја, као и кошару са производима из Далмације, у којој је између осталог била и традиционална личка капа.

                                                                                                                              Извор: Вечерње новости

 

***

Уз овај текст, доносимо избор крајишких ојкача из рукописа „Ноћу дику љубим у шљивику“, који је приредио, поговор и белешке саставио Ненад Грујичић, уз помоћ неколико десетина сарадника, сакупљача овог драгоценог народног блага. Књигу су усвојиле „Вечерње новости“ с којима је Грујичић потписао уговор о издавању. „Вечерње новости“ су потом конкурисале за средста за штампање (300 000 динара) код Министарства Републике Србије. Међутим, државна комисија (Селимир Радуловић, председник, Енес Халиловић и Милан Бјелогрлић) на бесловесан начин елиминисала је рукопис из конкуренције за новчана средства. То је велика увреда и несвакидашње понижење милионске српске крајишке популације у Србији и њене оригиналне вековне културне баштине.

Такав самовољни гест комисије, и њеног председника најпре, није у сагласности са одлуком Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије од 18. јуна  2012. године, када је ојкача, на предлог Бранковог кола и Завичајног удружења „Никола Тесла“,  уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Тиме се наша држава обавезала да на конкретан начин материјално помаже очување идентитета и континуитета српске крајишке баштине у Србији.

Такав гест наше државне комисије у потпуној је супротности са актуелном изјавом и расположењем председника Републике Србије у сусрету са српском крајишком децом из Хрватске и Босне и Херцеговине. Председнику Србије Бранково коло је недавно упутило апел за помоћ, а после нереаговања Министарства културе Републике Србије на слично писмо-апел поводом неразумног елиминисања поменутог рукописа српског крајишког народног блага.

А све ово у сурет 26. годишњици обележавања „Олује“, злочиначке акције хрватске државе према комшијама Србима, на заједничкој територији Хрватске. У изгону са вековних огњишта Баније, Кордуна, Лике и Далматинске загоре, прогнано је у једном дану неколико стотина хиљада Срба почев од најмлађе нејачи до изнемоглих старих, у злочину какав не пати савремена Европа после Другог светског рата. Зато је важно, поред осталога, да "Вечерње новости", не обазирући се на "важност" опскурног и неодговорног  председника републичке комисије за издаваштво, што пре штампају антологију "Ноћу дику љубим у шљивику", поетску књигу народнога певаног блага о љубави и животу, стварању и еросу света, књигу која ће показати да је прогнани Крајишник чврсто стао на своје ноге после велике катастрофе и да се налази у потпуно новој психолошкој позицији која отвара врата победе и слободе, рађања и васкрснућа. 

Узгред, држава Хрватска није остала на томе, агресивно је деловала и према културној баштини Срба у Хрватској, основном трагу њиховог идентитета и континуитета. Уписала је ојкачу (ојкање) као своје културно наслеђе на листу Унеска – као хрватски део баштине човечанства, не помињући српски извор овог елемента нематеријалног културног наслеђа, Као најприсутнији и најрепрезентативниј облик сопствене културне баштине, прогнани Срби из Хрватске и Босне и Херцеговине чувају и негују свој културни корен. И то се догађа током целог двадесетог столећа када су Срби Крајишници доспели у Војводину у многим сеобама, колонизацијама и миграцијама. Хрватска је овај део српске баштине буквално присвојила као ратни плен. Исто је урадила и уписом бећарца на репрезентативну листу Унеска, на шта наше државне институције такође нису реаговале.

С обзиром да се, дакле, држава Србија обавезала да ће материјално помагати и стварати услове за одрживи развој крајишке ојкаче, запањујуће делује ирационални потез комисије и њеног председника у име Министарства културе Републике Србије – да у земљи Србији ојкача доживи елиминацију, а после хрватске отимачине овог српског елемента НКН на светском нивоу. Таквом неинтелигентном одлуком републичке комисије крајишка ојкача доживела је судбину као код хрватских државних институција. Рукопис крајишких ојкача „Ноћу дику љубим у шљивику“ није се нашао на листи оних приоритета којима држава по сили закона новчано помаже уписавши их званично у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.

 

ПРИМЕРИ КРАЈИШКИХ ОЈКАЧА ИЗ РУКОПИСА

„НОЋУ ДИКУ ЉУБИМ У ШЉИВИКУ“

 

Пјесму пјевам, устима не зјевам,

ко ме слуша, зна да пјева душа.

 

Ој, ојкачо, са мога Кордуна,

Вргин Моста, Војнића и Слуња.

 

Љуби, драги, с које `оћеш стране,

нећеш наћи ни на једној мане.

 

Ој, розгачо, розгалице стара,

ти си пјесма Равније` Котара.

 

Личанка сам, говор ме одаје,

по говору ја се препознајем.

 

Тешко части кад робује власти,

туђој власти у вријеме пропасти.

 

Иде јесен, иду моје бриге,

с ким ћу јадна у матичне књиге.

 

Ја бараба имам жене двије,

једна туђа, друга моја није.

 

Ој, мјесече наслоњен на грање,

поздрави ми надалеко јање.

 

Пече кот`о, ракија се вари,

пију лоле да драгу преболе.

 

Дођи, драги, вечерас на прело,

не требаш ми кад обиђеш село.

 

Љута мала ко шарена змија,

јопет моме срцу најмилија.

 

Возиле ме гараве машине

од Крајине па до Војводине.

 

Љубим цуру, и то све стојећи,

било блато, нисмо могли лећи.

 

Са Кордуна пројездише вуци

и одоше према Бањој Луци.

 

Ој, дјевојко, варенико врућа,

љето прође, не угрија` плућа.

 

Јадај јаде, стара лоло моја,

јаде јадај кад ја нисам твоја.

 

Барабићу, ал` у Босни нећу,

Босна т`јесна, а бараба бијесна.

 

Видиш, драги, онај чопор зв`језда,

тако сам ти мараму извезла.

 

Мала моја у куку широка,

игра коло, удара са бока.

 

Ја се својој свекрви удварам,

на једну јој десет одговарам.

 

Имам пиштољ, имам и кубуру,

имам жену, а имам и цуру.

 

Кад се удам и пођем у дрва,

ја ћу задња, а свекрва прва.

 

Од Карина па до града Книна,

свако село `рани мога сина.

 

Ја драгану дала вјеровање,

к`о из празне чаше наздрављање.

 

Ој, Крајино, живим у равници,

помоћу ти у свакој прилици.

 

Пардон момци из другије села,

с комшијом сам љубав започела.

 

Укопајте мене покрај стазе

куда младе дјевојке пролазе.

 

Мој драгане, ћурлике ти твоје,

ћурлни мало око куће моје.

 

Ја у војску – ко риба у Дрину,

мила мајко, не надај се сину.

 

Љубим лолу, већ ме уста боле,

и опет ме његови не воле!

 

Чавић брдо на вр`у Баније,

данас није као некад прије.

 

Очи моје к`о на води струја,

ког западну, ујешће га гуја.

 

Јорговане на Банији мојој,

шаљи мирис избјеглици својој.