Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ДРЖАВА СИСТЕМСКИ НЕ БРИНЕ О СРПСКОЈ КРАЈИШКОЈ КУЛТУРИ

slika

Сремски Карловци – Нови Сад, 5. јул 2021.

 

Писмо председнику Републике Србије,

господину Александру Вучићу

 

Поштовани председниче Републике Србије,

У сусрет обележавању 26. годишњице „Олује“, желим да Вас, кроз неколико речитих примера,  упознам са односом Министарства културе Републике Србије према духовној баштини Срба Крајишника у Србији.  Не постоји новац којим би се могло исплатити бесцен-благо културне баштине једнога народа. Та баштина је непроцењива и вечна. Међутим,  у нашем случају, и после свега доживљеног, требало би да постоје политичка воља и љубав свих нас да се системски помогне и афирмише српска крајишка култура.

Недавно, на конкурсу  Министарства културе Републике Србије, одбијен је, поред осталих, пројекат „Крајишке игре, пјесме и обичаји – Бусије 2021“, предложила га је Координација удружењâ избјеглих, расељених и досељних у Републику Србију. Присетимо се, у Бусијама код Земуна, 4. августа 2016. године, пред непрегледним морем избеглих и прогнаниих Срба Крајишника, одржана је комеморација жртвама „Олује“, под називом Дан сјећања на страдање и прогон Срба. Многи од присутних настанили су се управо у Бусијама,  где су на празним лединама, са својих десет прстију, изградили пристојне услове за нови живот.

Јављам Вам се и поводом одбијања комисије Министарства културе Републике Србије, за издавачку делатност и капитална издања, да финансира излазак антологије крајишких љубавних ојкача „Ноћу дику љубим у шљивику“. Рукопис ове књиге, иначе, усвојиле су „Вечерње новости“ и послале на конкурс Министарству културе –  да помогне штампање. Са „Вечерњим новостима“ потписао сам уговор о изласку ове књиге. У популарном тиражу, за народ,  што се каже, планирано је специјално издање љубавних ојкача посвећено нематеријалном културном наслеђу Срба Крајишника, избеглим и прогнаним душама са Баније и Кордуна, из Лике, Далматинске Загоре и Босанске Крајине.

Рукопис крајишких ојкача одбила је, у име Миистарства културе Републике Србије, комисија у саставу: Селимир Радуловић (председник), Енес Халиловић и Милан Бјелогрлић. Уз куртоазну похвалу садржаја књиге, рукопис је елиминисан са мини-образложењем „да у овим буџетским оквирима предност треба дати делима која су у већој мери усклађена са приоритетима конкурса“.

Међутим, 2012. године крајишка ојкача је званично уписана у „Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије“. Да ли то припада  „приоритетима конкурса“?  Прецизно говорећи, одлуком Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Републике Србије од 18. јуна 2012. године ОЈКАЧА је уписана у „Национални регистар нематеријалног културног наслеђа  Србије“, под инвентарним бројем 25.  Предлагачи били су Бранково коло из Сремских Карловаца (на чијем сам челу) и Завичајно удружење „Никола Тесла“ из Пландишта. Уз писмо, ево,  прилажем копију сертификата  уписа ојкаче у „Национални регистар нематеријалног културног нслеђа Републике Србије“.

Држава се обавезала да приоритетно помаже и штити овај елемент нематеријалног културног наслеђа  као репрезентативни облик очувања и неговања српског крајишког идентитета и континуитета у Војводини, то јест Србији.

Писмо сличне садржине упутио сам 2. јуна ове године  Министарству културе Републике Србије, које је потом објављено и у средствима јавног информисања. Очекивао сам обећани одговор из кабинета министарке Маје Гојковић,  како њен тако и њеног елоквентног помоћника Радована Јокића и свемоћног председника поменуте комисије Селимира Радуловића.  У Министарству културе, међутим, наступио је тајац, до дана данашњег одговора нема, збунио их податак да је ојкача уписана у „Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије“.  

Да не буде мистификације,  рукопис антологије „Ноћу дику љубим у шљивику“ у корпу за отпатке, у име државе, одбацио је Селимир Радуловић, председник поменуте комисије Министарства културе Републике Србије. Преостала два члана комисије замућеног погледа пратили су Радуловићеве титанске потезе. Он је иначе мој врли колега, недаровити књижевни критичар из студентских дана.  Ја родом са Козаре (рођен у Панчеву), он са Цетиња.  Данас је он верски песник и хришћанин, ни мрава не би згазио, ни попреко другог човека погледао. Нема га ни у једном управном одбору, државним комисијама, телима и жиријима. Само се, ето,  случајно, монашки,  затекао на челу најважније комисије Министарсва за културу Републике Србије.  На пола корака је од искушеничког одласка у манaстир.

 Елиминацијом рукописа чији садржај налази се уписан у „Националном регистру нематеријалног културног наслеђа Србије“,  нисам понижен ја, нити „Вечерње новости“, већ је понижена и угрожена  огромна популација Срба Крајишника у Србији, њихова духовна супстанца и идентитетска матрица као сиротињска попудбина коју су донели у Србију приликом изгона и протеривања са вековних огњишта из Хрватске и Босне и Херцеговине. На конкретном примеру,  Селимир Радуловић  је спречио законски облик заштите и афирмације најрепрезентативнијег и најприсутнијег у свакодневном животу елемента нематеријалног културног наслеђа Срба Крајишника. То је могао да уради само неинтелигентан и фрустриран, умишљен и полугама власти импрегниран човек пун слепе мржње.

  Поштовани председниче Републике Србије, одмах се дало уочити да на тој позицији у Министарству културе Републике Србије, на челу наведене комисије налази се особа у еклатантном сукобу интереса. Селимир Радуловић је и  један од челних људи наше најстарије књижевне установе. За њене рукописе  и пројекте, а на штету других у Србији,  усмерио је енормна новчана средства. Матици српској то није било потребно, та врста бламаже супственога утицаја преко човека који јој по својим поступцима уствари не припада, који јој квари репутацију и углед. Ако не осећаш и не подржаваш целину српске културе у сваком тренутку и на сваком месту на тако одговорним функцијама, не можеш бити ни обични члан Матице српске. И не само то.

Поштовани председниче Републике Србије, на Сретење 2019. године, на Дан државности Србије,  Селимир Радуловић добио је из Ваших руку нјавише  признање – „Златну медаљу за заслуге“. Ви увек истичете да носиоци оваквих државних признања имају посебно високу меру одговорности за сваки свој потез и корак у јавном животу. Добитник је он и „Ордена Светог Стефана Лазаревића“ Светог Синода Српске Православне цркве,  Новембарске повеље Новог Сада, и чега све не,  и то је д(р)уга прича.

Поштовани председниче Републике Србије, имам и за Вас питање на које ми није одговорило забарикадирано Министарство културе Републике Србије: Да ли је „Национални комитет за нематеријално културно наслеђе Републике Србије“ релевантна институција (тело) којом се артикулишу питања и решавају проблеми, подржава и штити баштина Срба Крајишника у Републици Србији? Да ли је уписом крајишке ојкаче у „Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Републике Србије“ Министарство културе Републике Србије у обавези да подржава релевантне пројекте попут антологије крајишких ојкача „Ноћу дику љубим у шљивику“?

Поштовани  председниче Републике Србије, у сусрет обележавању 26. годишњице „Олује“, злочиначке акције масовног изгона и прогона српског крајишког становништа од стране хрватске државе, очекујем да повучете конкретне потезе поводом неприхватљивог  геста Министарства културе Републике Србије, то јест његове комисије  – да не подржи штампање антологије крајишких ојкача. Учините да се ова књига појави у издању „Вечерњих новости“. То је антологија народног певаног блага о животу и стварању, о љубави и еросу – са високом књижевном  вредношћу. Након, велике катастрофе коју су доживели прекодрински и прекосавски Срби, ова врста књиге је катарза намучене крајишке душе са знацима животне победе, слободе и васкрснућа.

Узгред – Министарство културе Републике Србије ове године одбило још два српска крајишка пројекта: „Сакупљање, архивирање и презентација музичког наслеђа Срба Крајишника“, предложен од стране Удружења Срба из Хрватске „Никола Тесла“ у Крагујевцу, затим, „Фестивал банијске пјесме, игре и прела“, пројекат понудило Завичајно удружење Банијаца, потомака и пријатеља Баније. Сви ови пројекти потраживали су веома мале суме новца од Министарства културе –  за поменуту антологију, на пример, тек триста хиљада динара.  А српски крајишки народ пева: „Око кола стоје адвокати/ не дају ми пјесму запјевати.“

Пажљивим увидом у резултате свих конкурса Министарства културе Републике Србије за 2021. годину уочавамо да је држава дала свега четристо хиљада динара (?!) за развој и очување српске крајишке културе  у Србији: по двеста,  КУД-у „Петрова Гора“ (Београд) и Завичајном удружење Крајишника „Никола Тесла“ (Пландиште).

И по овоме се види гола импровизација и незаинтересован однос Министарства културе Републике Србије, види се да не постоји државни систем који на конкретан начин, свеобухватно подржава и гради услове за одрживи развој и афирмацију богате и јединствене српске крајишке културе у Србији. Ако поновимо да само у Војводини и Београду, и још гдегде у Србији, живи преко милион људи (неки кажу два)  који воде порекло са српских крајишких страна кроз многобројне сеобе, колонизације и миграције становништва током двадесетог века (и раније), онда је сваки коменар сувишан.

То морамо имати на уму у сусрет обележавању предстојеће  26. годишњице „Олује“ 4. августа, комеморације поводом злочиначке акције изгона и прогона српске крајишке нејачи, жена и мушакараца, остарелих и немоћних са столетних својих огњишта, чупања из корена духовне и животне стопе.

Поштовани председниче Републике Србије, немојте допустити да једно изузетно бројно, теслинско крило српскога крајишкога бића буде понижавано и ломљено у Србији осионошћу препотентних појединаца и притворних фарисеја на културној и политичкој сцени.  Поготово не оних који носе највиша државна признања што сте им Ви по протоколу свечано уручили.  Тиме непоправљиво урушавају  углед и позицију председника Републике Србије, и Вас лично у овом тренутку.

 Због таквих, српска крајишка култура у Србији има апатридну позицију, налази се ни на небу ни на земљи, не припада ни мањинском, нити аутохтоном већинском српском народу у Војводини, то јест Србији. Како је могуће да ова милионска популација у Републици Србији, на пример, нема своје телевизијске и радио канале на Јавним медијским сервисима Војводине и Србије, који би производили и емитовали програме на родној ијекавици, као што Хрвати у Војводини, наједном, имају? Давањем таквог простора и Србима Крајишницима,  неговање њихове културне баштине, духа и језика било би подигнуто на највиши институционални и јавни ниво.

Напаћени српски крајишки народ вапи за правдом, за искрено пруженом руком, без празњикавих фраза страначких апаратчика који својим „активизмом“ тобож покривају област живота и културе Срба Крајишника у Републици Србији. Ово што говорим су факти, остало се на пољу културе и политичког живота  распршава као суво лишће на ветру, са прашином у очима. 

У сурет обележавању 26. годишњице обележавања „Олује“, као песник и писац,  интелектуалац и културни делатник, говорим у име овога крила српскога народа.  Далеке 1988. године појавило се прво издање моје студије и антологије „Ојкача“ (досад шест допуњених издања). Затим, аутор сам у свету јединствене антологије српске избегличке поезије „Прогнани орфеји“, што обухвата  искључиво оне песнике који су крајем 20. века на својој кожи осетили изгон, рат и губљење кућног прага.  Обе ове књиге понеле су високе награде и признања.

Но, ни за прву ни за другу антологију,  за штампање, моји издавачи нису добили од државе ни динар. Стизала су бесловесна објашњења или се, пак, ћутало из мишјег скровишта, као што сада ћуте „службеници народа“  у Министартву културе Републике Србије поводом бесловесног одбијања скромне материјалне помоћи за штампање од непроцењивог значаја поменуте антологије крајишких ојкача, и –  изостајања подршке трима пројекатима које сам овде навео.

Уздам се у Вас, у Вашу проницљивост и упорност,  у Ваше осећање за правду, али и у Ваше порекло по уваженом оцу из Босне и Херцеговине, из Чипуљића код Бугојна, где је српски народ такође страдао и масовно прогнан и 1941. и 1992. године.  И поред свега, то је амбијент где се вековима срцем певала ојкача.  Не заборавимо једну мудру из Кочићевог времена: „Тешко части кад робује власти,/ туђој власти у вријеме пропасти.“

 

               Срдачно Вас поздрављам!

                                                      Ненад Грујичић