Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

МИКА АНТИЋ, ПЕСНИК КОЈИ ЈЕ ПОМОГАО ДА СЕ ЗАВРТИ БРАНКОВО КОЛО

slika

"Недељни Блиц", 27. јун 2021.

Пише: Ненад Грујичић

Од самог покретања Бранковога кола 1972. године, Мирослав Антић имао је важну улогу на овој песничкој и културној манифестацији. Бранково коло се, коначно, као таква манифестација било установило и отргло од панађурских светковина и циркуских шатри које су шездесетих година прошлог века биле овладале Сремским Карловцима. Чак се крајем поменуте деценије догодило и једно убиство на рингишпилу, на вашару у Карловцима. То се догађало уз пругу, па је и воз одсекао и одбацио једну главу, причали ми стари Карловчани. Због тога је неколико година таква вашарска манифестација била забрањена.
 
И као песник, и као новинар Мирослав Антић имао је јединствену улогу у покретању Бранковога кола 1972. године. Истина, током времена, доцније, било је  понекад  да Мика не дође на манифестацију, најављен и - позван, једноставно, нема га у Карловцима – и то се догађа великим песницима. Међутим, треба поновити да је 1972. године Мика Антић имао незамењиву улогу поред Пере Зупца који је те године, и само тада, био главни оперативац на Бранковом колу. Мика Антић га је у својим извештајима у новосадском Дневнику називао и директором.
 
Новосадски лист Дневник је 22, 23, 24. и 25. септембра 1972. године, на леп и редак начин, донео подлистак Бранково коло, и тиме оставио бројне трагове, записе, вести и фотографије поводом трајања ове манифестације. Међутим, у Дневнику данас немогуће је пронаћи овај подлистак, као и било шта друго старије од актуелних пар година. Све уништено, не постоји. Да не би Гордане Ђилас из Матице српске, не бисмо могли ући у траг подлиску Бранково коло. Уређивао га је Мирослав Антић, а сваки број излазио на четири стране. У првом броју Дневниковог подлиска Бранково коло, проналазимо програм целе манифестације која је трајала од 22. септембра до 15. октобра. Свечано је отворена на Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима. Предајући „кључеве капија карловачких“, Бранково коло отворио је Перо Зубац „поздрављајући скуп у име младих, у име Новог Сада и града домаћина, у име поезије и пријатељства свих наших народа“.
 
У подлиску Бранково коло, број 2, налази се уводни текст Мирослава Антића под насловом Алеја младих: „Постоји леп предлог да новооснована Колонија ликовних уметника из Сремских Карловаца позове у госте југословенске вајаре и да ти вајари, гостујући у Бранковом граду, израде бисту по једног песника из историје југословенске књижевности. Попрсја би била постављена дуж пута који води на Стражилово па би се тако од Карловаца до Бранковога гроба пролазило поред великана који чине најбоље у култури свих наших народа.“
 
Идеја је заиста лепа, комплементарна са идеологијом државе тога времена. Идеја ће наставити да живи до данашњих дана. Нарочито ју је заговарао вајар Јован Солдатовић који је аутор новог споменика Бранку, подно Стражилова, подигнутог 1974. године поводом века и пô од рођења Алексија Радичевића. Идеју је снажно заговарао и Богдан Винокић, председник савета Бранковог кола од 1983. до 1988. године.  И не само они, то је идеја која никога није остављала равнодушним, нарочито не у тренутку када је последњих година из Бранковог кола та идеја проширена са предлогом да Алеја песника обухвати најзначајније европске песнике, нарочито романтичаре, и тако буде установљена на нашем „рајском Стражилову“ као српском Парнасу. Нешто попут Алеје филозофа у Хајделбергу, с којим се често, олако, поредимо наше запуштене Сремске Карловце и –  куда би они требало уствари да иду.
 
Иницијална варница Мирослава Антића пре пола столећа могла би да постане  данас песничком буктињом врхунског културног пројекта којим би се поносила Европска престоница културе у Новом Саду (и Сремским Карловцима). Ако дозволи ирационална пандемија, Европска престоница културе биће одржана наредне године.
 
Заједно са Србијом, ту су још два, донедавно, сад већ бивша домаћина европске престонице културе исте године,  Румунија и Грчка, са градовима Темишвар и Елефсина. И да је тако остало, уз разговоре и договоре са румунском и грчком амбасадом, на Стражилову могле би се наћи бисте Михаја Еминескуа и  Косте Уранија.  Међутим,  чујемо да је недавно Новом Саду уручена титула Европске престонице културе, чији носиоци, гле,  неће бити Темишвар и Елефсина, већ градови Еш (Луксембург) и Каунас (Литванија).  И овде можемо издвојити два песника, за бронзана попрсја: Мишел Ленц и Чеслав Милош. Сматрамо да Алеја песника на Стражилову, као конкретан, целисходан и јединствен  пројекат, који би остао у нашој земљи после одржане Европске престонице културе, по оригиналности, песничкој и животној снази једноставно нема премца. Спектакуларни ватроменти и мегаломанске инсталације на склапање и расклапање на сред булевара не могу бити репрезентативна решења. Рекосмо, у немачком Хајделбергу постоји Алеја филозофа, што је још један разлог више да будемо на трагу сопствене идеје.
 
Као врхунски и непоновљиви песник, Мирослав Антић знао је шта значи на нашим просторима Стражилово са првим, пирамидалним спомеником Бранку, на врху овог дела Фрушке горе, подигнутим далеке 1855. године, два лета после култног преноса Радичевићевих земних остатака из Беча на Стражилово. У то време, енглеска штампа писала је надахнуто о том митском преносу. Наиме,  у недељнику "Џон Бул" (Лондон, 4. августа 1883), поред осталог, појавио се и овај запис:
 
 „Ове недеље, земни остаци најпопуларнијег српског песника ексхумирани су са гробља Св. Марка у Бечу и пребачени на Стражилово, близу Карловаца, које је песник одабрао за место свога починка. Бранко Радичевић, или само – Бранко, како га обично у народу називају, рођен је у Броду 1824. године. Он је имао највећи утицај на књижевни развој српске нације. Бранко се може назвати и зачетником модерне српске књижевности. Као лирски песник, он се, можда, најбоље може описати као српски Роберт Бернс, и као такав, српски песник пар еxцелленце. Бранкова највећа амбиција – да посети фатално Косово Поље и напише еп о тамошњој бици – спречена је прераном смрћу 1853. године.“
 
Али, с друге стране, Бранко Радичевић написао је сатиричну поему Пут у којој се обрачунао са противницима Вука Караџића у тадашњој Матици српској на челу са Јованом Хаџићем (псеудоним Милош Светић). То га је коштало забране – једанест година Радичевићеве књиге нису могле ући и библиотеку Матице српске.
 
Мирослав Антић био је први уредник (1957) едиције „Прва књига“ Матице српске, али само то, и тада, ништа га нарочито, даље, није судбински повезало са овом старом српском књижевном установом. Занимљиво је приметити, на сва звона, да Мирослав Антић није добитник Змајеве награде Матице српске?! Кад погледамо низ добитника овога признања, невероватним се чини тај податак. Зар заиста „Плави чуперак“ са безброј издања није достојан Змаја, или Антићев „Концерт за 1001 бубањ“ или, пак, „Мит о птици", „Издајство лирике" и друго. И коначно, укупно Микино дело.
 
Мирослав Антић нам је и овде иницијални дамар да осветлимо чудо –  да Змајеву награду Матице српске, осим њега, нису добили ни други значајни новосадски песници: Павле Поповић, Вујуца Решин Туцић, Перо Зубац, Гојко Јањушевић, Јасна Мелвингер, Војислав Деспотов, Раде Томић, Борислав Милић, Бошко Ивков, Владимир Копицл, Ласло Блашковић и, дабоме,  Душко Трифуновић (четрнаест година живео у Новом Саду), Анђелко Анушић (десетак година пише и живи у Новом Саду) и други. Али зато, ову награду су, као становници Новога Сада, добили само тројица: Бошко Петровић (1956), Иван Негришорац (2007) и Селимир Радуловић (2017).
 
И све би то било у реду, и не бисмо уопште помињали Антића и друге ненаграђене Новосађане-песнике, да ова тројица новосадских лауреата, у тренутку добијања Змајеве награде Матице српске нису били високи функционери Матице српске: уредник Летописа Матице српске, (генерални) секретар Матице српске и управник Библиотеке Матице српске. Еклатантан сукоб интереса велике дубине и ширине. Около, сви то виде и ћуте, нико ни да зевне. Замислите, на пример, да председник „Дана Лазе Костића“, прими на тој манифестацији награду „Лаза Костић“ за своју поетску књигу?! Па био би то скандал првога реда. Немогуће, зар не? Пардон, то се догодило, један од оне двојице-тројице из Матице српске спарио је тако Лазу и Змаја. И не само то... 
 
Јао, замислите, да полудим и у Бранковом колу саставим жири који ће ми доделити награду „Бранко Радичевић“. Не иде то, једноставно – не може! Као песник чак не наступам на Бранковом колу. Могу да наступам где хоћу, још ми треба и на Бранковом колу где сам домаћин, не, никако. Па мора се нешто поштовати, мајка му стара.
 
Основно је правило, када си на највишим функцијама у културним или државним институцијама, не долази у обзир да се китиш наградама тих институција. Ако си у високој политици, не објављуј своје белетристичке књиге, не промовиши их јавно док не сиђеш са високе функције. Ти песници и писци који говоре о теби политичару-песнику нису искрени, они лупетају хиперболе и похвале од којих човека заболи глава. Они имају само један једини интерес, да извуку што више материјалних и других привилегија за себе. То политичар мора да уочи. 
 
Био сам у два кратка мандата, мимо политике, по две године председник Друштва књижевника Војводине. Догодило се да сам у том периоду објавио две-три књиге поезије, које сам увек повлачио из конкуренције за књигу године ДКВ. Замислите, ја по протоколу уручујем награде, па постанем лауреат, па онда сам себи уручујем високо признање на скупштини писаца. Том искушењу, нажалост, није могао одолети мени драги сарадник, дванаест година млађи, (генерални) секретар Друштва књижевника Војводине, у свим својим потезима симпатичан до неба. То се, иначе, догађа песницима и писцима који до тог тренутка нису имали значајне награде, па им се, грозничаво (вода цури на уста), указала прилика на високом радном месту. Кад је Мирослав Антић био председник ДКВ није га било на седницама и скупштинама, једноставно није марио за то што су га колеге, као најславнијег песника, изабрали за председника ДКВ. Највише му је приговарала и на свој специфичан начин нападала Флорика Штефан. 
 
Академик Младен Лесковац био је чувени управник Библиотеке Матице српске, један од највећих икада.  Списатељица Радмила Гикић Петровић у једном дневном листу упоредила је недавно с Лесковцем овог данашњег „све са медаљама и наградама окићеног, и добро нам је с њим, има га свуда где би требало, брине за нашу културу“. Иронично, и тачно, бурлеска. Истина, Радмила је поменула и ово – да је приредила „Дневник у Фрушкој гори 1894“ Милице Стојадиновић Српкиње за едицију коју је водила Светлана Велмар Јанковић, и притом изјавила: „Касније, када је моја мајка била болесна, син Гајо је први видео да је Перо Зубац исту књигу објавио под својим именом. Судски поступак је био кратак, добила сам обештећење, а он је добио националну пензију. Један човек може све.“ Ово ме погодило с обзиром да је Зубац с Антићем био спиритус мовенс првог Бранковог кола.
 
Академик Младен Лесковац је аутор чувене антологије „Бећарац“, фолкор, гле, што би рекао његов наследник. Међутим, мало шта тако духовито уциља своју мету као римовани двостих бећарца или ојкаче. Ево  једног примера из Лесковчеве антологије (која ми је послужила као мотив за рад на мојој антологији „Ојкача“). Са књижевне тачке, иста творевина (римовани десетерачки двостих), а са музичког – небо и земља, потпуно различито – динарско и панонско певање. Може се замислити, ево, једна и друга певанија уз овај двостих:  „Џаба, лоло, и шешир на глави,/ кад ти ниси онај човек прави.“ Не помаже, дакле, ни шешир на глави када није права, фигура се часком прелије у стрип-страшило са дугачким црним мантилом, а у центру града. Ниси песник ако шешир у недоба носиш. Све у своје време. Неки су носили у прави час.
 
И да не буде забуне, врсни песници с новосадском адресом, Милан Ненадић, Ђорђо Сладоје и Стеван Тонтић, као лауреати Змајеве награде, примили су ово признање као становници Зрењанина, Врбаса и Сарајева (Берлина), а Војислав Карановић, једно време живећи у Новом Саду, као житељ Београда.
 
Мирослав Антић је песник који у Новом Саду, и не само ту, има данас своју улицу, школу, споменик, манифестацију и награду са својим именом. Нема ту никакве љутње око оне друге поменуте награде,  Змајеве, живот је велики грабеж на све стране и аморална вртешка дневнополитичког камелеонства. Али – уз два споменика Бранку Радичевићу на култном Стражилову –  песници попут Мирослава Антића остају песници за сва времена, из свога Мокрина, који већ тридесет пет година врхунски обележава успомену на Мику Антића. Без обзира што га у своју „златну“ антологију није уврстио један од ове тројице са крупним сукобом интереса у Матици српској. 
 
А најстарији међу њима, у Матици ми је предочио једном приликом много тужне и онеспокојавајуће своје погледе на поезију Мирослава Антића, поготово на поему „Војводина“. Тако ти је то кад је неко народнији, читај – славнији од тебе. А ако завиримо у ову чувену поему, Антић дионизијски слави, не заборавља никога, ни Крајишнике у равници. У широком заносу обраћајући се Војводини, он вели: „певај...и лички“, дакле крајишки, ојкански и ојкачки. Гарантујем да је Мика морао у Банату, Бачкој и Срему чути овај ојкачки двостих после Другог светског рата: „Кордун, Босна, Банија и Лика,/ то је друже чвршће од челика.“ Или: „Возиле ме гараве машине,/ од Крајине па до Војводине“. А онда и ову: „Преко Срема танка жица јавља,/ мене моја Босанка поздравља.“
 
Није волела Матица српска Мирослава Антића, па је Змајева награда летела до Загреба и другде, и немилице овенчавала тамошње песнике. Нисам сигуран да је на исти начин поступала Матица хрватска иако је држава била такорећи заједничка. Срећом, то ништа није утицало на мене као антологичара. У „Антологији српске поезије (1847- 2000)“, пре десет година, Мирославу Антићу дао сам високо место. 
 
Ускоро ће обележавање 26. годишњице „Олује“, предлажем једну своју песму – да је неко прочита, нисмо ми Крајишници тиква без корена. Паде ми нешто на памет – да академик Младен Лесковац, као председник републичке комисије за издаваштво, никад не би елиминисао антологију крајишких ојкача „Ноћу дику љубим на шљивику“ за финансирање из државног буџета. Без обзира да ли смо у добрим или лошим односима.
 
Има  нас цео милион Срба Крајишника у Војводини (и у Србији, плус), пореклом још из сеоба с краја деветнаестог и током целог двадесетог века. Неки то не верују, а уствари не знају. Кад се ово догодило са шеширџијом – да препотентно у сили тзв. власти елиминише мој рукопис српског крајишког духовног блага, чуо сам се са једним чланом трочлане комисије за издаваштво, који ми је за њега директно рекао тежак квалификатив који, засад, нећу поменути. Искуство ми каже, нека сачека. Дотад, они могу да расправе. А ово је моја песма „Крајина“:  
 
Пропеваћу, зар? А прошао је збег
ко у тешком сну. И Крајина тúжи.
Низ брда и доље попануо снег,
 
крајишки је дан непојамно дужи.
Ту луњају вук и ован заједно.
Већ се топи смет, моја душа јужи.
 
Запеваћу: Ој – ма и не прогледо,
јер што видим сад боље да не видим:
Крај пусте куће манито говедо,
 
скуњен шаров пас ко да ме се стиди, 
украј мртав ђед и поломљен му штап,
над шумом небо гуши се, ја бридим,
 
сузно је вече прогорео уштап.
Тица Банија гукну преко свода,
а Лика срна за облак одлута,
 
међед Кордун бди из сазвежђа свога.
О, да је срце велико као џин,
не би се њиме настанити могла 
 
туга којом ме у зору буди Книн
– жртвено јагње љубљено од Бога.
Пропевао сам, да, као прави син,
 
то јер аманет и моја залога.
Јер што шане смрт, а запише рука,
само је мајка светија од тога.
 
На хоризонту – сестра Бања Лука!
 
Ову песму сам написао (изридао) новембра 1995. у Новом Саду када је изненада пао неки велики снег. Помислио сам: Боже, како ли је у пустој Крајини? Песму сам објавио у дневној штампи, па у књизи „Цваст“ (Просвета, 1996), а потом у разним изборима, ушла је и у антологије. Ту песму у новчанику, поред фотографија чланова своје породице, носи један инжењер родом из Книна.
 
Пре осам година написао сам сонетни венац, „Палидрвце“, посвећен Мирославу Антићу, и објавио га прво у књижевној периодици, а потом и у књизи „Светлица“ (Просвета, Београд, 2015). Овај сонетни венац  настао је након песничке вечери у Руском дому у Београду, посвећене Мики Антићу. Учествовали су Ружица Сокић, Весна Чипчић, Раша Попов, Миодраг Петровић и ја, а музички гости  били тамбураши из Микиног Мокрина, одакле је иначе и Раша, а и Весна - из Кикинде. По изласку књиге „Светлица“ наступио сам на Антићевим данима у Новом Саду и прочитао сонетни венац посвећен Мики. Заправо, био је то целовечерњи програм где је о венцу говорио Јован Попов а ја казивао сонете младој публици.  
На страну збиља, неки би рекли – шала, ево једне за сва времена Микине песме, „Балада“, од осам у мојој антологији. То је песма коју сам у студентским данима, „ја гољо/ с опасним песмама/ посластицама под пазухом“, с колегом из Срема, углас, говорио напамет:
 
Од свих си девојака била тиша,
збуњена, сама, неприметна, бледа,
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
бар виша за пола педља?
 
Једне је ноћи ударала киша,
тако крвнички ко чувари реда...
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
бар виша за пола педља,
 
јер када си се о дрво крај врата
обесила једном у свитања седа,
између босих ногу и блата
било је размака само – пола педља.  
 
Узгред да кажем –  да су овогодишњи Антићеви дани, који по традицији крећу 14. марта, одложени на неодређено време. А разлог, да човек не поверује. Жири за награду „Мирослав Антић“ донео одлуку, назвао телефоном добитницу и честитао, а онда након месец дана председник жирија оповргао да је уопште одлучено да награда припадне песникињи Јелени Ленголд, већ то мора да аминује неко високо комитетско тело. Писао сам шире о томе у Блицу, а сада ћу само додати ово: Ни словце реакције из Друштва књижевника Војводине, ни из такозваног Друштва новосадских књижевника (које је франкенштајновски поцепало ДКВ на новосадске и писце из осталих градова Војводине у сусрет Европској престоници културе, због леталног вируса човечанства – новца), али ни из Српског књижевног друштва, ни из Удружења књжевника Србије (ту је потпредседник овај из Библиотеке Матице српске). Заиста за не поверовати: севернокорејски контекст страха и кукавичлука, а због поезије, друже. Ко би то рекао? Решење је у томе да песникињи награда буде свечано уручена. А у мом крају певају: „Мој колега, ћуприја се гега,/ нек’ се гега, не бој се колега!“
 
       Фотографија из албума Бранкоовг кола, рад Слободан Милетића: Мирослав Антић на 1. Бранковом колу 1972.
 
 
 
 
Ненад Грујичић
АЛЕЈА ПЕСНИКА 
 
Вајар Јован Солдатовић, Микина је то идеја,
говорио где год стигне – да на рајском Стражилову
све до младог Бранка треба да се пружи и алеја
 
нова, светска, јединствена, пењућ’ се на Фрушку гору, 
све до гроба песничкога, да оживи стара стаза.
Његош, Гете, Змај и Пушкин – све расте у метафору,
 
ено Бодлер и наш Дучић већ прескачу преко јаза,
Еминеску и Петефи, аој, свете, лисје жути,
и Мицкјевич и Петрарка, а – зелено, који кâза?
 
Дис Петковић и Песоа, сваки своју песму слути,
а Црњански сâм долази, његово је Стражилово,
језици се чују, разни, стооки су Божји пути.
 
Хоћемо ли ил’ нећемо подигнути чудо ово?
Кад Хајделберг, ето, има и Алеју филозофа,
зашто нови Парнас не би било наше Стражилово?
 
Ми немамо као Немци за рацио јаког штофа,
ал’ имамо емоцију која грлом у јагоде
ил’ изнесе ил` изгуби русу главу лудих снова.
 
Бранко чека, деца хрле, Стражилову песме годе,
нек’ алеја свих песника буде симбол Божјег дара,
да на свету пуном зала, на Фрушкој се добра роде,
 
српском речју да оживи вавилонска кула стара.
 
                                 (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“,  Бранково коло, 2020)