Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

О СПОМЕНИЦИМА, У БРОНЗИ И ЈЕЗИКУ

slika

У Новом Саду, 5. октобра 2000. године, у Дунавском парку срушен је споменик Бранку Радичевићу, рад Иванке Ацин Петровић, подигнут 1953. године о стогодишњици песникове смрти. Лежао је неколико дана лицем ка земљи, у разгаженој трави. То је било много тужно и ружно за видети. Лично сам прошао Дунавским парком и забезекнуо се затеченим. Само је лист Дневник донео кратку цртицу о томе, из пера новинара и песника Милана Живановића, који иначе станује с те стране у близини парка и пролази свакодневно поред Бранка. Након три дана споменик је подигнут и учвршћен на постамент. 

Рушење споменика песницима дешава се у недоба, у временима помућене свести. Хајде да и разумемо рушење споменика политичарима и идеолозима, али песницима универзалне снаге дела, тешко. Ови први обично припадају кратковеким идеологијама (утопијама), и свака нова политика крене у обрачун с претходном. Слично је и са називима улица. И споменици и улице налазе се међу самим људима, тамо где се крећу и живе, или куда долазе масе људи, одасвуд. Чувени пољски сатиричар Станислав Јержи Лец о споменицима и њиховим сменама написао је афоризам: „Кад рушите споменике чувајте постоља. Увек се могу употребити.“

До данас остало је нејасно и запрепашћујуће ко је то у Новом Саду могао да сруши споменик великом песнику српског романтизма, нашем Бранку, који у овом граду, и не само ту, већ на укупном географском простору где се чује српски језик, има и школе и улице са својим именом, и изучава се на свим нивоима школовања, а познати новосадски хорови и музичари, и другде, дабоме, непрестанце певају његове песме. О починиоцима тог вандалског чина могли бисмо да нагађамо, али остаје записано да се  то догодило на самом почетку 21. века у српској Атини, на сâм дан тзв. досовске револуције.Кад видите оборен споменик, сматрајте да се човек руши“,  гласи мисао једног нашег савременог афористичара.

А само десетак година уназад, ни толико – цела помама рушења споменика песницима и писцима почетком распада Југославије! Понајпре, и опет, рушење споменика Бранку Радичевићу 1991. године  у родном му Славонском Броду, а педесет година раније, да не заборавимо, такође рушење Бранковог споменика у Сремским Карловцима – недело усташа у злочину стваране им такозване НДХ, и на простору Срема.

Сећамо се, дабоме, почетка деведесетих прошлога века и рушења споменика Иви Андрићу у Вишеграду, те Бранку Ћопићу у Сарајеву и Босанској Крупи где се налази и Ћопићево родно село Хашани. О томе је брујала јавност, а рат се покренуо и, потом,  опасно разбрундао раздрљених канџи у крви диљем наших простора.

У Приштини 1999. године догодило се рушење споменикâ Његошу и Вуку Караџићу.  Постоје видео-снимци масе која разуларено обара и удара, да све звеца и лупа, звечи и звони по српским металним статуама на Космету. А светина вришти и хучи од неке наопаке нагонске среће,  у делиријуму и лудилу, а уствари испарава и нестаје у (не)времену и сопственим животима, пада у бесловесни тартањ (ево једне мање познате наше речи), у бесмислену галаму. Још је Сенека рекао: „Сувереност над туђом земљом је несигурна.“ И додао: „Светина је најлошији тумач истине“, и ово: „Избегавајте све оно што се свиђа маси.“ 

То је тачно, и није се ништа мењало кроз време. Ево доказа, скоро миленијум и пô после Луција Енеја Сенеке Филозофа (умро у Риму 65. н. е.), Данте је рекао: „Ко се ослања на светину, гради на песку.“ Из тога свашта искрсне, буде па – не буде, дабогда имао па немао. И највиђенији падају и страдају, чак и кад најмање очекују  Јаков Игњатовић у 19. веку мудро збори: „Чудновато је то у људској нарави, да, кад јачи какав падне, ситни мекушци онда као вране на њега нападају па га кидају.“ 

То се могло у новијем времену, и на другим континентима,  видети у драстичним примерима (Муамер Гадафи, Садам Хусеин) са живим људима, пред камерама –  уживо, дакако, али и са споменицима разне врсте диљем света у двадесетом и с почетка овога века. Идеологије и политике се мењају као веш, и њихово време је пролазно, у пепелу и прашини. И увек на исти начин, присталице и челници партија на власти праве грешке које личе као јаје јајету, прилепе се и слепе попут пијавице уз власт, пију крв народу и мисле да свет од њих започиње, и да доминација никад неће проћ . А Иво Андрић рече: „У мутном времену власт престаје да разазнаје правог од кривог.“

Дабоме, споменици Лењину, Стаљину, Титу и другима из источног света, нису боље прошли од статуа поменутих државника са тла Африке. Нећемо сад вредновати и поредити те режиме, различите су епохе и контексти, као што је у Бранковом времену требало пуно еглена да би се детаљно представила разлика или у нечему чак и сличност у механизмима власти аустријске и османлијске империје. Заједничко им је то што су све те империје, и наша Југославија, нестале. То су онај прах и пепео, прашина о којој говорим у времену. Бранко је покушао у свом Ђачком растанку да обједини Србе из два царства, и то његово Коло остаде за сва времена.  Ко види - види, ко не види - жалим.

Боравећи у СССР-у 1982. године, у делегацији младих југословенских писаца, одмах по доласку био сам сведоком смрти Леонида Брежњева. Шта да раде домаћини с нама? Одмах су нас из Москве послали у Грузију. Ту сам се нечем много изненадио у Стаљиновом родном месту, Гори.  У центру градића налази се огроман споменик у црном мрамору, Јосифу Висарионовичу Стаљину, фигура висине око три метра. У целом СССР-у порушено је хиљаде споменика овом хазјајину (силнику), само је један једини остао у Грузији, у родном месту. И музеј – ту, Џугашвилију у част, у његовој родној, невеликој кући, заштићеној од зуба времена већим, новим зидом. Тема за размишљање...

За почетак, једна реченица Достојевског: „Што је власт већа, то је њена употреба страшнија.“ Али,  овде ми паде на памет и Кастрова реченица на Куби: „Немојте ми подизати споменике после смрти.“ Ето, има и један такав политички лидер који је разумео опасност што долази од земаљских споменика у бронзи или камену.

По жељи песника Будимира Дубака из оне, југословенске Црне Горе, као делегација младих песника и књижевника, не баш обрадованим домаћинима, посетили смо гроб Фјодора Михајловича Достојевског у Сант Петерсбургу, тадашњем Лењинграду. И ту видели примеренији споменик великом писцу. Понео сам две гранчице са пишчевог гроба, чувао их, и у једној новосадској селидби загубио.

Из те посете СССР-у памтим, дабоме, и посету Пушкиновом гробу и родној кући. Пушкин је сахрањен на територији Свјатогорског  манастира Псковске губерније. У августу 1841. на гроб овог великог руског романтичара постављен је надгробни споменик, рад вајара Александра Пермагорова. У песниковој кући-музеју, поред низа његових предмета, најупечатњиви утисак о земној пролазности оставио ми је пар Пушкинових црних кожних чизама.

У Завичајном музеју у Сремским Карловцима, до почетка овога века, постојала је посебна, Бранкова соба. Но, сада је прича о Бранку у Музеју утопљена у општу поставку. У реду, о томе би се могло разговарати неком другом приликом. Шире гледано, дела Бранка Радичевића, Петра Петровића Његоша и Вука Караџића, да не помињемо и остале,  нису заварена уз метални споменик као земаљски фетиш, то јест амблем или симбол. На нама је да будемо културни и цивилизовани, часни и позитивни, па да чувамо споменике подигнуте великанима поезије, уметности и духовности, ма где се они налазили. Њихови споменици не могу се, дакле, повезивати са споменицима идеолога. Песници су другачија природа човечанства, пре свега, они су дуговечнији, вечитији, без обзира на земне године, док политичари – данас јесу, сутра нису.

Чак и ако се нека идеологија, или политика, кроз споменике конквистадорима, на пример,  то јест поробљивачима читавих народа, утврде на дужи период, на неправди, топузу и пљачки, па трају чак и пар векова, дође час када буду срушени. Ето, сведоци смо томе прошле године у Америци и Западној Европи.

А код нас на Балкану, један пример светли божанским сјајем.  Вишеград, где је пре тридесет година срушена Андрићева биста и, гле чуда над чудима,  на том месту никао читав град – Андрићград! И то какав град, сав од песничких, уметничких и духовних нити и висова. Има ли веће опомене црним умовима, и веће духовне светлости људима.

Ми имамо и Сремске Карловце, центар српске писмености, већ скоро три века, град поезије, културе и духовности, од Лукијана Мушицког до Бранка Радичевића, па из новије историје –  славне ђаке најстарије српске гимназије: Борислава Михајловића Михиза, Гојка Николиша, Дејана Медаковића, Ксенију Марицки Гађански, Виду Огњеновић и друге. Двадесет два патријарха и митополита су у Сремским Карловцима хиротонисани. И не само то, о свему сам већ нашироко, и опет ћу, првом приликом, у радости и надахнућу, говорити.

 Човек је сићушно и трошно биће, али кад се по некој идеологији (политици) удружи и формира плиму масе и фаланги, тада се ствари компликују, односно, одвијају по Паскалу: „Зашто човек иде за мноштвом? Да ли зато што мноштво има више права? Не, него више снаге.“ Дакле, нема ту много памети, док игранка траје, снага кладе ваља.

Све у свему, поезија Бранка Радичевића је велика духовна тековина, споменик у српскоме језику. Јединствена и неуништива. Бранко је наславнији Карловчанин иако није рођен у Срему Мада је живео кратко, његово дело је дуговеко, божанско. Тако и споменици Бранку – можете их рушити, али ће се они подизати. Као што је 1900. године био подигнут споменик Бранку (рад Ђорђа Јовановића)  пред Карловачком гимназијом, па срушен 1941., наново је подигнут 1947. године (рад Владете Петрића) и краси прилаз, у дворишту славне гимназије, пред којом и у којој се чује раздрагани животворни жагор многобројних талентованих ђака и њихових вредних професора.

Током полувековног одвијања песничких и уметничких програма Бранковога кола у Карловачкој гимназији, пред тим спомеником, направљено је небројено много фотографија са славним и младим ауторима, као и на Стражилову, поред два чувена Бранкова споменика (радови Светозара Ивачковића – 1885. и Јована Солдатовића – 1974.). 

Многи песници су посветили Бранку Радичевићу своје песме: Петар Петровић Његош, Петар Прерадовић, Јован Илић, Јован Грчић Миленко, Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Александар Сандић, Аца Поповић Зуб, Лаза Костић, Осман Ђикић, Јован Сундечић, Андра Гавриловић, Мита Живковић, Авдо Хасанбегов Карабеговић, Филип Радичевић, Светозар Ћоровић, Никола Боројевић, Ћазим Ћатић, Драгутин Ј. Илић, Милош Црњански, Милан Ћурчин, Влада Марковић, Иво Војновић, Растко Петровић,  Светислав Мандић, Славко Вукосављевић, Владимир Назор, Гвидо Тартаља, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић,  Десанка Максимовић, Борислав Михајловић Михиз,  Мира Алечковић, Душан Костић, Бошко Петровић, Љубица Коларски, Стеван Раичковић,  Бранко Миљковић, Богдан Чиплић, Драган Колунџија, Изет Сарајлић, Драгомир Брајковић, Павле Поповић, Иван Гађански, Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Радован Павловски, Перо Зубац, Рајко Петров Ного, Милан Живановић, Растко Лончар и други.

Мало је познато да је Алекса Шантић чак три своје песме посветио Бранку: На Стражилову (1890), Бранкова душа (1894) и Са Бранкова Брега (1924). Уза сва поменута песничка имена и њихове песме, то су прави споменици Бранку у времену, неуништиви и трајни, којима примитивна рушилачка рука, материјалистичка, идеолошко-политичка, не може ништа. Духовно је закон материјалном, откад је света. И, што би Хорације, највећи римски лирски песник,у првом веку пре нове рекао: Саградио сам споменик, трајнији од бронзе.

 

        Сремски Карловци – Нови Сад, 29. април 2021.

                                                                                                                                           Ненад Грујичић

.

 

На фотографији: Биста Бранка Радичевића, рад Иванке Ацин Петровић, подигнута 1953. године, у Дунавском парку у Новом Саду.

 

 

 

Ненад Грујичић

 

АЛЕКСИЈЕ РАДИЧЕВИЋ

 

Поезија, шта је она, да ли младост што не стари?

Зашто сваког књижевника не надживи прво слово?

Алексије Радичевић младим пером још крвари,

 

Карловци му беху берба, гимназија, Стражилово,

у школи га никад нико називао није – Бранко,

овде стиг’о као клинац, послушајте сад и ово,

 

са један’ест годиница, из Земуна, и све тако,

Аца браца, сремско дете, у Славонском Броду рођен,

шест година карловачких, зар не више, ју на’пако!

 

Гимназија друга мајка, неким вишим смислом вођен,

ту на српском не написа песму своју баш ни једну,

немачки је главни језик, Аца рано и с њим срођен.

 

Али зато хербаријум, као какву књигу вредну,

најбоље је он сложио: биљке, цвеће Стражилова,

микроскопом истражив’о листак жути и петељку.

 

Гимнастика – да, дабоме, била мода тога доба,

атлета је млади Аца, к’о Херкулес снагу има,

тада није пев`о: Дође доба, да идем у гроба...

 

Ах, умало сметнух с ума, да испевам ово свима,

са латинског као ђаче, а уместо на немачки,

превео је Аца запис на матерњи – српска рима.

 

Као школски састав, једном, а баш тако, састављачки,

написао на германском добру песму о Дунаву,

а Кашанин, после, рече да уради то зналачки,

 

чак помало и антички. Али тек у Темишвару,

где студира мудрољубље, филозофски смер – етика,

Аца прву своју песму написа у Божјем дару

 

за матерњу мелодију српског метра и језика.

Девојка је на студенцу пропевала изван Срема

у Банату темишварском, чијих триста претплатника,

 

даде новац за штампање прве књиге усред Беча.

Ето то је име Бранка, пре нег’ ће се тако звати,

Алексије Радичевић, себи самом је претеча,

 

што Црњански једном рече, себи преци, језик – мати.

 

   (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)

 

 

БРАНКО И МИНА

 

Лепо је кад се гледамо у очи,

а пун се месец у њима премешта,

па занемимо ћутећи којешта,

куцавица се у грлу закочи.

 

Јавља се Дунав, бауља из мрака,

свом се тежином стере подно Фрушке,

еј, карловачке попуцују пушке

у берби грожђа из „Ђачког растанка“.

 

Бранко и Мина –  лептири без крила,

пупољци први без цвата и лога,

огледала два што су се разбила

 

не спојивши лик један до другога.

Ова се слика сама собом прене

кад нам се душе везују у зене.

 

      (Из књиге и сонетног венца „Цваст“, Просвета, Београд,1996)