Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ЈУРОДИВА ВЕСНА ПАРУН, ВЕЧИТА

slika

И на Бранковом колу, Весна Парун остављала је утисак апсолутне песникиње, сви су говорили да је највећа жена-песник у хрватском језику, а неки додавали – и међу Јужним Словенима.  Да, она је Песник, нема женског или мушког као разлике у правој поезији.  Весна има андрогинску снагу језгра поезије. Била је од оних песника што умеју да казују своје песме, који у сваком тренутку жртвују све нити свога бића за пламен поезије. Није признавала ауторитете који не осећају природу људског Ја и не уважавају поезију као судбину. За своју књигу Шест сонетних вијенаца сама је написала предговор рекавши да не жели да о тој књизи пишу критичари и универзитетски професори.

Као млад песник, био сам присутан на Деветом конгресу Савеза књижевника Југославије 1985. године, који је трајао од 18. до 20. априла у Новом Саду у хотелу Сајам.  Тада су и писци имали своје конгресе. Ту је Весна Парун неочекивано постала звезда Конгреса. Наиме, она је изашла после уводничара-партијаца који су говорили фразе и послушничке мантре, и са издвојене говорнице, уздигнуте главе прочитала руком исписан текст са неколико омањих папира.

Загрмела је као слободан интелектуалац, као песникиња с Олимпа, говорила у име свих оних што размишљају својом главом. Била је то књижевна и духовна бомба у Југославији, а тиме и политичка. Неко чији текст у припреми Конгреса нико није исконтролисао, очекивао или одобрио, одржао је лекцију књижевном и политичком  естаблишменту. Мени младом то је било величанствено, ново и непролазно, сви су се пренули и почели међусобно о томе да причају у паузама конгреса.

Одлучио сам да после једне сесије на Конгресу приђем и званично позовем Весну Парун да дође на Бранково коло тога септембра. А тек сам био ни печен ни варен две године на челу Бранковога кола. Она је прихватила, па смо онда у то увезали још и Гораново прољеће, које је годинама долазило к нама, и ми њима, и ево о свему томе причам након толико година.

А шта је то Весна рекла на Конгресу у Новом Саду па изазвала земљотрес? Ево само једне дуге реченице из тог излагања: „Како то да се они који су себи некад, сјећам се тога добро, били утувили у програм стварање сутрашњег величанственог натчовјека Комуне, у име којег су лаковјерну и незрелу дјетињу душу извукли на улице, на митинге и барикаде – како то, дакле, да ти славни мушкетири револуција кроз сва ова десетљећа мира, благостања и културе не само да нису успјели себе саме доизградити и усавршити до тог зацртаног идеала, него су се чак наочиглед срозавали све ниже – како смо ето и овдје имали прилику у изобиљу чути – а ти исти одустали декаденти и мјешанци усуђују се захтијевати од својих поданика анђеоско чистунство, а од противника уљудност и бонтон?“

Затекао сам се потом на трен у друштву са Гораном Бабићем и једним новосадским поетом-превртачем који ми здухачки рече, онако напрасно, да ја нисам интелектуалац, већ само песник. Наравно да је то најблаже речено непотребно изречена којештарија, али је тиме тај здухач хтео казати да је он уствари Весна Парун, да има њену интелектуалну храброст, и да он мисли исто као она, и да је само ствар случајности што он није изашао за говорницу и све то исто сасуо свима у лице.  Мало сутра, тај ако не препише нешто из више извора и не компилује, не уме две сувисле своје реченице сложити као тзв. есејиста илити „песник“.

Да, здухач је хтео казати да је он – интелектуалац, а ја –  само песник, јадни. Није здухач видео, као никад у својој каријери, да је Весна пре свега лирска песникиња која је проговорила из аутентичног бића, и замајцем свога талента ударила  по полтронима и гмазовима спремним да свакој идеолошкој опцији своју душу продају за шаку парица и бедних привилегија. Снобовском здухачу остало је да се диви Весни Парун до јутра, а већ сутрадан поподне одушевиће га неки нови „интелектуалац“-говорник.

Кад је Весна у септембру 1985. године  дошла на 14. Бранково коло, било је то после одјека са Конгреса књижевника, који се још није стишавао, пун погодак за нас у Бранковом колу. А она се понашала „својеглаво“ и надахнуто. Све је прштало око ње и њених речи и песама. Причала о Бранку као о своме. Цело биће јој је било испуњено свешћу да се налази на Стражилову. Она, Милош Комадина и ја направили смо незаборавну фотографију, на Стражилову, на Бранковом гробу. Та фотографија нашла се у мојој књизи „Бранко (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991).

Пењући се на Стражилово, до Бранка, 7. септембра те године, упитам Драгутина Тадијановића зашто Весна Парун није примљена у Хрватску академију наука и умjетности?  Она је по оригиналности и таленту од младих дана, по укупном песничком делу, испред многих који су чак и чланови академије. Тадијановић се нашао у малој незгоди, мада је личило као да има припремљен одговор, као да није први пут одговарао на слично питање. А Весна испред нас, на педeсетак метара граби ка врху Стражилова, корача у другој групи песника ка Бранку, ка споменику подигнутом 1885. године на овом делу Фрушке горе. Цело столеће нас дели од тог незаборавног догађаја док корачамо до места где је Бранко свим бићем желео да буде сахрањен. О чину преноса његових костију писао је у то време и један енглески часопис, као о највећем културном догађају у Европи.

Тадијановић ми рече да у академију не могу примити ову чаробну песникињу с обзиром да се она влада, и понаша, најблаже речено чудно, па и неозбиљно, за академију неприхватљиво.   Како неозбиљно, питам. Спремна је, вели, кад најмање очекујеш, на сталне расправе и сукобе. Она игра спортску прогнозу, иде на фудбалске утакмице, типује на тимове оних фудбалера  који имају згодије ноге,  јаче и мужевније мишиће, то она говори, не можемо ми с њом таквом изаћи на крај, заврши Тадија.

Тако то бива на овом свету, генији имају проблеме са формом и углађеношћу, са канонима и унапред уређеним светом, са оградама које би да детерминишу друштво и људе. Весна Парун је била оличење неограничене слободе и разорног песничког говора који се никоме не умиљава, не признаје  пуританске законе на штету слободне човекове природе, поготово песничке. Није подносила медиокритете и жбирове око нас, није се дивила моћницима из друштвено-политичког живота.

На Стражилову се дивила Бранку и споменику, с пажњом чула моје слово о преносу Радичевићевих земних остатака из Беча на Стражилово. Видело се да Стражилово осећа и  као свој Парнас, на којем сe боголикије дише и узвишеније осећа живот. У једном тренутку, док је Тадијановић полагао цвеће на Бранковг гроб, подигнуте главе, дуго је гледала златни натпис на врху пирамидалног споменика: „Бранку – српски народ.  Ценила је нашу поезију и сматрала је духовном тековином истога језика.

После боравка на Стражилову, увече у Градској библиотеци у Новом Саду, у тзв. Културном дворишту, у Дунавској 1,   приређен је „Песнички портрет Весне ПарунО њеној поезији говорио Раша Попов. Пуно публике, песникиња расположена, све вибрира од снаге поезије, несвакидашњих слика и метафора, од Весниног става, гласа и појаве.

Не, није она говорила песме прегласно, него – уверљиво. Осим тога, она уме, и воли, да каже понешто и о песмама самим, нешто изненадно, нешто о разлозима и месту настајања, о стваралачком чину, па је свака реч била злата вредна, непредвидива и – јуродива.

Раша се снашао, јер требало је поред Весне Парун умети говорити о њеној поезији. Он то изведе на волшебан начин. Ронио је кроз њене песме, испливавао на обале, и својим атрактивним обликом наступа, гестикулацијом пуном разномерних звукова и изненадних покрета, допуњавао речи о јединствености поезије и личности Весне Парун. Нагласио је да Гораново прољеће није могло већу песникињу послати на Бранково коло.

Да, била је то вишегодишња успешна и лепа сарадња, манифестациони спој два млада песника, Бранка Радичевића и Ивана Горана Ковачића. Оба су живели само три деценије, а делио их скоро цео век. Гораново прољеће и Бранково коло су тихо и прећутно, уз овај најновији несрећни рат, престали да сарађују. Луковдол и Стражилово, Загреб и Сремски Карловци (Нови Сад), наједном су занемели. Загрмеле су неке нове, црне музе. Ирационалне силе рата срушиле су и Бранков споменик у Славонском Броду, граду где је Радичевић рођен.

Весна је имала тежак живот од ране младости. Раша је представио укратко и тај животни лук, мада она најбоље сама о томе говори, она се напросто исповеда. Ту нема никаквог тактизовања, никаквог скривања, све – голи живот, факти и детаљи. Весна намерно излаже сирову (сурову) биографију, без икаквог просијавања. Начин на који то саопштава је леп, чак и гиздав, без обзира што предочава тешке и болне тренутке, све призоре и догађаје извлачи из утробе свога постојања. Она је права песникиња, и то каква, Весна приповеда златоусто и надахнуто о свему, о еросу и танатосу, о добру и злу.

 

Весниној поезији дивила се и наша драмска уметница Мирјана Вукојчић. Одласком песникиње са овога света, на београдском Коларцу (где сам и ја говорио о Весниној поезији), Мирјана Вукојчић приредила је мултимедијални програм посвећен овој несвакидашњој личности. А годину дана пре Веснине смрти (2010),  Мирјана је била организовала у Сремским Карловцима, на 40. Бранковом колу, сценско-музички игроказ посвећен Весни Парун. Имао сам прилику да после програма телефонски разговарам са Весном која је већ десетак месеци била измештена из свог неадекватног станчића.

Кад смо се чули телефоном, после карловачког програма посвећеног њеној поезији, Весна је већ била смештена у хотел Матија Губец у Стубичким Топлицама. Одушевљено је кликтала што је њена поезија те вечери интерпретирана на Бранковом колу у Сремским Карловцима, па је узвикнула  и Радичевићев стих, без неког жала у гласу, као да се весели значењу: „Мог живота вир је на увиру!“ Рекла је да воли Бранка, да воли Србију, да ево лети преко река и планина Србије, да воли српску поезију, и српске песнике. И причала је о Стражилову, незадрживо.

Почев од гладовања у детињству, преко несрећне прве љубави, друге, треће, ине, па губитка детета пре његовог рођења 1941. године када је НДХ осуђивала женске особе на смрт ако би прибегле абортусу. Писац Ранко Маринковић рекао да је Весна у младости била прелепа, несвакидашње чудесна, имала је тај песнички вишак у појави. Но, Веснин живот био је „караказан“. Сав тај бол и ту патњу, сав емотивни угљен бића наново би зажарила у поезији и ту стварала ненадмашни свој дом, увек и наново.

С друге стране, колеге из књижевног еснафа у Загребу, па онда и из конкретне градске и републичке власти, показивали су, најблаже речно,  несхватљиву некоректност, а онда и сујету и љубомору према њеном таленту, харизми и делу. Тако рођена завист од стране мање талентованих  песника и писаца претвара се у мржњу која повлачи ирационалне и нељудске потезе, нарочито од оних што су на пасјим прескакалима политичке власти.

Никад није успела да замени своју уџерицу на периферији Загреба за мало бољи стан у центру. Живела је у станчићу без грејања и топле воде, а онда и без струје. Обећавали су и градоначеници, чак и свемоћни Стипе Шувар у своје време, али остале су само надимљене и празне речи дневнополитичког муљања.

То је проблем одвајкада, то да власт на јаког појединца, песника и уметника, интелектуалца или духовника, уз помоћ кетмана из струке, гледа с подозрењем и са ометањем, са сталним подметањем клипова. А кетманима и жбировима омогућава привидне привилегије оличене у тзв.наградама и утицајима у кадровању и формирању нових послушника. Али, грандиозан песнички таленат није могуће зауздати и оспорити.  Пролази земна пиљевина власти и запушени носеви никоговићâ фркћу попут животињских, и дувајући слине,  падају у прашину која постаје блато, анимални нестају у незадрживим вихоровима трошности.

Станове су тада делили јагњећим бригадама, дневно-политичким мамлазима и скоројевићима, а једна велика и за сва времена  етаблирана песникиња била је игнорисана и одбацивана као последњи опиљак.  Каква гордост и препотенција,  јалово подигнути кљунови власти у свом крештању и греху. И увек тако, у свим режимима. Колика ништавност бледоликих пиона и дрекаваца, улизица и послушника у име туђе „памети“ и непрестане манипулације. Каква фарса привида!

После распада Југославије, нова власт у Хрватској искоса је гледала и на Веснино породично порекло, то јест на чињеницу да је Веснин брат био партизан у Далмацији. Биле су то тупаве процене и „аргументи“ умишљених властодржаца наспрам универзалних домета духа и поезије, наспрам величанственог песничког дела Весне Парун и њеног трага у матерњем и светском песништву. Ништа им друго није преостало него да их прекрије немилосни заборав.

Сећам се, на Београдском сајму књига деведесетих, замолио сам Игора Мандића да при повратку у Загреб уручи Весни Парун примерак моје књиге сонетних венаца, Пуста срећа. Управо је у београдској Просвети била доживела друго, па треће издање, а све после  напада у листовима Политика и Наша Борбани десет дана по изласку првог. Мандић је узео примерак и обећао да ће предати. При том рекао да Весна живи веома тешко.

Материјални свет никад не може до краја, онтолошки се поистоветити  са духовним, и обрнуто. То су два света, опречна, у мимоходу, различити као небо и земља. Међутим, песници попут Весне Парун неко време одживе свој век међу смртницима, у материјалистичком свету и, онда – оду, оставе нас да трпимо истим путем још неко време. Срећом, велико песничко дело попут Весниног не умире, не престаје да сија и зрачи, ни на земљи, ни на небу.

 

             Сремски Карловци – Нови Сад, 25. април 2021.

                                                                                                                                             Ненад Грујичић

 

На фотографији Гаврила Грујића, из албумâ Бранковога кола: Весна Парун, са Стеваном Тонтићем, Даринком Јеврић, Миром Алечковић и Драгутином Тадијановићем, на Стражилову 1985.

 

Ненад Грујичић

ВЕСНА ПАРУН

 

У земаљском веку људско тело гори

страстима и снагом да се задовољи

свиме оним што нам Створитељ поклони.

 

Али живот има, није нам по вољи,

и страдање, муку, трпљење и чемер,

кад би човек знао, о, био би бољи,

 

да у равнотежи кроз свет носи тѐме,

све би лакше ишло, и његове мисли

не би вражје биле, већ божанско семе.

 

Има један фотос, све троје се стисли:

Милош Комадина, Весна Парун и ја,

на Бранковом колу, од песме пресвисли,

 

уосталом то нам чини поезија,

а на Стражилову, крај Бранковог хума,

где реч свака, вечна, из ероса клија.

 

Ономад сам, опет, с карловачког друма

телефоном чуо Весну у болници;

из Загреба слаба, али чистог ума,

 

звонколико прича, као у зборници,

да Србију воли и да, ево сада,

лети понад река, прате је звоници,

 

изнад Стражилова и Новога Сада,

до Бориног Врања,  Космета у миру,

да због нашег бола, њена душа страда,

 

рече: Мог живота вир је на увиру.

А на овом свету биће још промена,

Весна Парун знала за Бранкову лиру,

 

чула: Надо моја, ниси ваљда пена!

 

(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)