Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

ЈУРОДИВА ВЕСНА ПАРУН, ВЕЧИТА

slika

И на Бранковом колу, Весна Парун је остављала утисак апсолутне песникиње, сви су говорили да је највећа жена-песник у хрватском језику, а неки додавали – и међу Јужним Словенима.  Да, она је Песник, нема женског или мушког као разлике у правој поезији.  Весна има андрогинску снагу језгра поезије. Била је од оних песника што умеју да казују своје песме, који у сваком тренутку жртвују све нити свога бића за пламен поезије. Није признавала ауторитете који не осећају природу људског Ја и не уважавају поезију као судбину. За своју књигу Шест сонетних вијенаца сама је написала предговор рекавши да не жели да о тој књизи пишу критичари и универзитетски професори.

Пењући се на Стражилово, до Бранка,  7. септембра 1985. године, упитам Драгутина Тадијановића зашто Весна Парун није примљена у Хрватску академију наука и умjетности, када јој по оригиналности и таленту од младих дана, по укупном песничком делу, то припада, чак пре неких који су чланови академије. Тадијановић се нашао у малој незгоди, мада је личило као да има припремљен одговор, као да није први пут одговарао на слично питање. А Весна испред нас, на педсетак метара, корача у другој групи песника ка Бранку, ка споменику подигнутом 1885. године на Стражилову. Цело столеће нас дели.

Тадијановић рече да ову чаробну песникињу не могу примити у академију с обзиром да се Весна влада, и понаша, најблаже речено чудно, па и неозбиљно, за академију неприхватљиво.   Како неозбиљно, питам. Спремна је, вели, кад најмање очекујеш,  на сталне расправе и сукобе, она игра спортску прогнозу, иде на фудбалске утакмице, типује на тимове оних фудбалера  који имају згодије и заводљивије ноге,  јаче и мужевније, то она сама говори, не можемо ми с њом таквом изаћи на крај, заврши Тадија.

Тако то бива на овом свету, генији имају проблеме са формом, с углађеношћу, са канонима, са унапред уређеним светом, са оградама које би да детерминишу друштво и људе. Весна Парун је била оличење неограничене слободе и разорног песничког говора који се ником не умиљава, не признаје  строге законе на штету разбарушене човекове природе, поготово песничке. Није подносила медиокритете и жбирове око нас, није се дивила моћницима из свакодневног живота.

На Стражилову се дивила Бранку и споменику, с пажњом чула моје слово о преносу Радичевићевих земних остатака из Беча на Стражилово. Видело се да Стражилово осећа и  као свој Парнас, на којем сe боголикије дише и узвишеније осећа живот. У једном тренутку, подигнуте главе, дуго је гледала златни натпис на врху пирамидалног споменика: Бранку – српски народ.  Ценила је нашу поезију и сматрала је духовном тековином истога језика.

После боравка на Стражилову, увече у Градској библиотеци у Новом Саду, у тзв. Културном дворишту, у Дунавској 1,  у 20 часова, приређен је Песнички портрет Весне Парун. О њеној поезији говорио Раша Попов. Пуно публике, песникиња расположена, све вибрира од снаге поезије,  несвакидашњих слика и метафора, од Весниног става, гласа и појаве. Не, није говорила песме прегласно, него – уверљиво. Осим тога,  она уме, и воли, да каже понешто и о песмама самим, нешто изненадно, нешто о разлозима и месту настајања, о стваралачком чину, па је свака реч била злата вредна, непредвидива и –  јуродива.

Раша се снашао, јер, требало је поред Весне Парун говорити о њеној поезији. Он то уме извести на волшебан начин. Ронио је кроз њене песме, испливавао на обале логоса, и својим атрактивним обликом наступа, гестикулацијом пуном разномерних звукова и изненадних покрета, допуњавао речи о јединствености поезије и личности Весне Парун. Нагласио је и  он –  да Гораново прољеће није могло већу песникињу да упути на Бранково коло.

А Весниној поезији дивила се и драмска уметница Мирјана Вукојчић, тога дана такође на Стражилову, која је много година касније, одласком песникиње са овога света, на београдском Коларцу (где сам говорио о Весниној поезији) приредила мултимедијални програм посвећен овој несвакидашњој личности.  А годину дана пре Веснине смрти (2010),  Мирјана Вукојчић је већ била приредила у Сремским Карловцима,  на Бранковом колу, сценско-музички игроказ посвећен Весни Парун. Имао сам прилику да после програма телефонски разговарам са Весном која је већ десетак месеци била измештена из свог, неадекватног за свакодневни живот, станчића.

Била смештена у хотел Матија Губец у Стубичким Топлицама. Одушевљено је кликтала што је њена поезија те вечери интерпретирана на Бранковом колу у Сремским Карловцима, па је узвикнула  и Радичевићев стих, без неког жала у гласу, као да се весели значењу: „Мог живота вир је на увиру!“ Рекла је да воли Бранка, да воли Србију, да ево лети преко река и планина Србије, да воли српску поезију, и српске песнике. И причала је о Стражилову, незадрживо.

Нема сумње, највећа хрватска песникиња, многи кажу –  уз Десанку Масимовић највећа у оној Југославији. Имала је тежак живот од ране младости. Раша је представио укратко и тај животни лук Весне Парун, мада она најбоље сама о томе говори, она се напросто исповеда.  Ту нема никаквог тактизовања, никаквог скривања, све – голи живот, факти и детаљи, намерно излаже сирову (сурову) биографију, без икаквог просијавања. Начин на који то саопштава је леп, чак и гиздав, без обзира што предочава тешке и болне тренутке и периоде, све призоре и догађаје извлачи из утробе свога постојања. Она је песникиња, и то каква, њој није ништа да уживо приповеда златоусто и надахнуто, она све може у језику и говору.

Почев од гладовања у детињству, преко несрећне прве љубави, друге, треће, ине,  па губитка детета пре његовог рођења 1941. године када је НДХ осуђивала на смрт особе које би прибегле абортусу.  А Ранко Маринковић рекао да је Весна у младости била прелепа, несвакидашње, имала је тај песнички вишак у појави. Веснин живот је био „караказан“. Сав тај бол и ту патњу, сав емотивни угљен бића наново би зажарила у поезији и ту стварала ненадмашни дом, увек и наново.

С друге стране, колеге из књижевног еснафа у Загребу, па онда и из конкретне градске и републичке власти, показивали су, најблаже речно,  несхватљиву некоректност, а онда и сујету и љубомору према њеном таленту, харизми и делу. Тако рођена завист од стране мање талентованих  песника и писаца претвара се у мржњу која повлачи ирационалне и нељудске потезе, нарочито од оних што су на пасјим прескакалима власти.

Никад није успела да замени своју уџерицу на периферији Загреба за мало бољи стан у центру. Живела је у станчићу без грејања и топле воде, а онда и без струје. Обећавали су и градоначеници, чак и свемоћни Стипе Шувар у своје време, али остале су само надимљене и празне речи дневнополитичког муљања.

То је проблем одвајкада, то да власт на јаког појединца, песника и уметника, интелектуалца или духовника,  уз помоћ кетмана из струке, гледа с подозрењем и са ометањем, са сталним подметањем клипова у точкове. Али, тако грандиозан песнички таленат није могуће зауздати и оспорити.  Пролази земна пиљевина и запушени носеви никоговићâ фркћу као животињски, и само слине,  падају у прашину, анимално нестају у незадрживим вихоровима пролазности.

Станове су делили јагњећим бригадама, дневно-политичким мамлазима и скоројевићима, а једна велика и за сва времена  етаблирана песникиња била је игнорисана и одбацивана као последњи опиљак.  Каква гордост и препотенција,  јалово подигнути кљунови власти у  свом крештању и  греху. И увек тако, у свим режимима. Колика ништавност бледоликих пиона и дрекаваца, жбирова и послушника у име туђе „памети“ и непрестане манипулације. Каква фарса привида!

 После распада Југославије, нова власт у Хрватској искоса је гледала и на Веснино породично порекло, то јест на чињеницу да је Веснин брат био партизан у Далмацији. Биле су то тупаве процене и „аргументи“ умишљених властодржаца наспрам универзалних домета духа и поезије, наспрам грандиозног песничкоиг дела Весне Парун и њеног трага у матерњем и светском песништву. Ништа им друго није преостало него да их прекрије немилосни заборав.

Био сам присутан на Деветом конгресу Савеза књижевника Југославије 1985. године, који је трајао од 18. до 20. априла у Новом Саду у хотелу Сајам.  Тада су и писци имали своје конгресе. Ту је Весна Парун неочекивано постала звезда Конгреса. Наиме, она је изашла после уводничара-партијаца који су говорили фразе и послушничке мантре, и са издвојене говорнице, уздигнуте главе прочитала руком исписан текст са неколико омањих папира. Загрмела је као слободан интелектуалац, као песникиња с Олимпа, говорила у име свих оних што размишљају својом главом. Била је то књижевна и духовна бомба у Југославији, неко чији текст у припреми Конгреса нико није исконтролисао, очекивао или одобрио, појавила се Весна Парун и одржала лекцију књижевном и државном естаблишменту. Мени младом то је било величанствено, ново и непролазно, сви су се пренули и почели међусобно о томе да причају у паузама конгреса.

Одлучио сам да после једне сесије на Конгресу приђем и званично позовем Весну Парун да дође на Бранково коло тог септембра. А тек сам био ни печен ни варен две године на челу Бранковога кола. Она је прихватила, па смо онда у то увезали још и Гораново прољеће, које је годинама долазило на Стражилово и у Карловце, у Нови Сад, и ево о свему томе  причам након толико година.

А шта је то Весна рекла на Конгресу у Новом Саду па изазвала земљотрес? Ево само једне дуге реченице из тог излагања: „Како то да се они који су себи некад, сјећам се тога добро, били утувили у програм стварање сутрашњег величанственог натчовјека Комуне, у име којег су лаковјерну и незрелу дјетињу душу извукли на улице, на митинге и барикаде – како то, дакле, да ти славни мушкетири револуција кроз сва ова десетљећа мира, благостања и културе не само да нису успјели себе саме доизградити и усавршити до тог зацртаног идеала, него су се чак наочиглед срозавали све ниже – како смо ето и овдје имали прилику у изобиљу чути – а ти исти одустали декаденти и мјешанци усуђују се захтијевати од својих поданика анђеоско чистунство, а од противника уљудност и бонтон?“

Затекао сам се потом на трен у друштву са Гораном Бабићем и једним новосадским поетом-превртачем који ми здухачки рече, онако напрасно,  да ја нисам интелектуалац, већ само песник. Наравно да је то најблаже речено непотребно изречена којештарија, али је тиме тај здухач хтео казати да је он уствари Весна Парун, да има њену интелектуалну храброст, и да он мисли исто као она, и да је само ствар случајности што он није изашао за говорницу и све то исто сасуо свима у лице.  Мало сутра, тај ако не препише нешто из више извора и не компилује, не уме две сувисле своје реченице сложити као тзв. есејиста.

Да, здухач је хтео казати да је он – интелектуалац, а ја –  само песник. Није здухач видео, као никад у својој каријери, да је Весна пре свега лирска песникиња која је проговорила из аутентичног бића, и замајцем свога талента ударила  по полтронима и гмазовима спремним да свакој идеолошкој опцији своју душу продају за шаку парица и бедних привилегија. Снобовском здухачу остало је да се диви Весни Парун до јутра, јер већ сутра поподне одушевиће га неки нови „интелектуалац“.

Кад је Весна у септембру дошла на 14. Бранково коло, било је то после одјека са Конгреса књижевника, који се још није стишавао, пун погодак за нас у Бранковом колу. А она се понашала „својеглаво“ и надахнуто. Све је прштало око ње и њених речи и песама. Причала о Бранку као о своме. Цело биће јој је било испуњено свешћу да се налази на Стражилову. Она, Милош Комадина и ја направили смо незаборавну фотографију, на Стражилову, на Бранковом гробу. Та фотографија нашла се у мојој књизи Бранко (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991).

А десетак година потом, на Београдском сајму књига, замолио сам Игора Мандића да при повратку у Загреб уручи Весни Парун примерак моје књиге сонетних венаца, Пуста срећа. Управо је у београдској Просвети било доживела треће издање, а после  напада у листовима Политика и Наша Борба, ни десет дана по изласку првог. Мандић је узео примерак и обећао да ће предати.  При том рекао да Весна живи веома тешко.

Материјални свет никад не може до краја прихватити духовни, и обрнуто. То су заиста два света, опречна, у мимоходу, различити као небо и земља. Међутим, песници попут Весне Парун неко време одживе свој век међу људима, у материјалистичком свету и, онда –  оду, оставе, срећом, песничко дело које не умире, и не престаје да сија и зрачи, ни на земљи, ни на небу.

 

Сремски Карловци – Нови Сад, 25. април 2021.

                                                                                              Ненад Грујичић

 

На фотографији Гаврила Грујића, из албумâ Бранковога кола: Весна Парун, са Стеваном Тонтићем, Даринком Јеврић, Миром Алечковић и Драгутином Тадијановићем, на Стражилову 1985.

 

Ненад Грујичић

ВЕСНА ПАРУН

 

У земаљском веку људско тело гори

страстима и снагом да се задовољи

свиме оним што нам Створитељ поклони.

 

Али живот има, није нам по вољи,

и страдање, муку, трпљење и чемер,

кад би човек знао, о, био би бољи,

 

да у равнотежи кроз свет носи тѐме,

све би лакше ишло, и његове мисли

не би вражје биле, већ божанско семе.

 

Има један фотос, све троје се стисли:

Милош Комадина, Весна Парун и ја,

на Бранковом колу, од песме пресвисли,

 

уосталом то нам чини поезија,

а на Стражилову, крај Бранковог хума,

где реч свака, вечна, из ероса клија.

 

Ономад сам, опет, с карловачког друма

телефоном чуо Весну у болници;

из Загреба слаба, али чистог ума,

 

звонколико прича, као у зборници,

да Србију воли и да, ево сада,

лети понад река, прате је звоници,

 

изнад Стражилова и Новога Сада,

до Бориног Врања,  Космета у миру,

да због нашег бола, њена душа страда,

 

рече: Мог живота вир је на увиру.

А на овом свету биће још промена,

Весна Парун знала за Бранкову лиру,

 

чула: Надо моја, ниси ваљда пена!

 

(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)