Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ И СЛАВОНСКИ БРОД

slika

До мога доласка у Бранково коло, у Славонском Броду, родном граду Алексија Радичевића, нису одржавани заједнички програми у славу Бранка.  Заправо, није их ни било у Броду на Сави онако како заслужује велики српски песник,  у то време се говорило – југословенски. У Бранковом колу, 1983. године предложио сам да подигнемо споменик Бранку Радичевићу у Славонском Броду. Представио сам цео програм, а Богдан Винокић, председник тадашњег Савета Бранковога кола,  одушевио се идејом, здушно прихватио, додао своје предлоге – на конкретан начин укључио и Нови Сад и Сремске Карловце у овај пројекат. Важна културна тачка Банковога кола, чак приоритетна – нови задатак, постао је тако  занемарени Славонски Брод на мапи наших активности, родно место Алексија Радичевића.

У пролеће 1984. године, Бродски лист је из броја у број, објављивао као фељтон о Бранку, практичнио моју целу будућу књигу о Радичевићу.  Створена је одлична атмосфера за почетак значајног подухвата. Брођани су радосно прихватили и срчано ушли у ову сарадњу, укључили све своје капацитете, анимирали ствараоце, културне прегаоце, ученике и грађане.

У Славонском Броду, пред школом која је носила Бранково име, 27. марта (у прошлом веку песников рођендан је обележаван и слављен тог датума)  1984. године, у подне,  на 160. годишњицу рођења Алексија Радичевића, подигли смо споменик великом српском песнику у родном му Славонском Броду, а пред основном школом која носи његово име. Била је то бронзана биста,  то јест горњи део споменика на Стражилову, рад вајара Јована Солдатовића. Биста је урађена у Новосадској ливници „23.октобар“, уз сугестије поменутог вајара који је био присутан и у Броду. Изабрали смо Бранков двостих за металну плочу на бетонском постаменту: Брже браћо, амо, амо,/ да се скупа поиграмо. Брођани су инсистирали да стихови, као и Бранково име, буду исписани латиницом.

По одлуци Богдана Винокића, споменик је открио Здравко Мутин, градоначелник Новог Сада. Били су присутни најзначанији представници Славонскога Брода, Новог Сада и Сремских Карловаца, бројни уметници и ствараоци. Потом смо у бродском музеју отворили дотад највећу изложбу о Бранку Радичевићу, у чијем припремању су осим Бранковога кола учествовали и Градски музеј у Сремским Карловцима (уз свестрани ангажман кустоса Павла Штрасера), затим Матица српска у Новом Саду, Народна библиотека Србије у Београду, Свеучилишна библиотека  у Загребу и Градска библиотека у Славонском броду.

У вечерњим сатима, у бродском Дому културе одржана је велика свечана академија у част Бранка и 160. годишњице његовог рођења, све је било монументално и много посећено, са великим медијским одјеком.  Кренуо је богат колажни програм: песници, глумци, музичари... Љиљана Петровић, Раша Попов, студенти академије уметности, који су премијерно извели сценски игроказ Ашиковање, на стихове Бранка Радичевића, а по сценарију Божидара Ковачека. Затим бродски музичари, ансамбли, фолклорни играчи.  Аплаузима није било краја.

У Броду нас је погодила  тужна вест да је један други велики Бранко – Ћопић, преминуо у Београду, скочивши са моста. О, животе непојамни! И трећи наш велики Бранко – Миљковић, поменимо, убијен је у својој двадесет седмој години (1961) у предграђу Загреба, пронађен како на коленима виси главом, везан краватом за ониско дрвце. Има нешто фатално у имену Бранко у нашој поезији.

На свечаном ручку у Славонском Броду, 27. марта 1984. године за столом појавила се, у издању домаћина, свежа Монографија Славонског Брода, аутора  Владимира Рема, песника, есејисте и историчара. Обрадовали смо се монографији, озарени што је изашла баш на дан рођења Алексија Радичевића у Броду на Сави. Свирају чувени славонски тамбураши, лепо да лепше не може бити, наздрављамо јаким пићем и вином, тече пријатељски жагор, цакле веселе очи, утом ће и богат ручак.

Листам за столом Монографију Славонског Брода да пронађем и видим шта пише о Бранку, који су портрет изабрали.  Листам, а оно – ништа, нема ни ретка. Одем на садржај, опет ништа, па поново на слово „Р“ – Радичевић.  Да није грешком на слово „А“ – Алексије, да није на „Б“ – Бранко, не, нема па нема! У монографији не беше ни словцета о нашем и њиховом Бранку, па тиме ни реда о Радичевићима,  о Бранковом оцу Тодору и деди Стевану. Тодор је на реци Сави радио као цариник, такозвани тридесетник. Река Сава беше граница између Аустријског и Турског царства. 

Запањен, кажем и покажем Богдану Винокићу монографију, главу примакне и Павле Штрасер, чудимо се, не верујемо томе шта (не) видимо. Завитла нас нека вртоглавица, а Богданове као угљен црне очи побелеле, цимају лево-десно тражећи одговор – како је то могуће?  Збиља, како је то могуће, да уза све наше заједничке напоре и велики труд да коначно покренемо сарадњу, да обележимо како треба Бранка у његовом родном граду, ово нас затекне у Броду?  Шта ће значити подигнути споменик Бранку ако у најновијој монографији Славонскога Брода нема ни слова о песнику?

Књигу нам је из руку готово истргао Мирослав Чижмек, бродски општински секретар за културу.  Изгледа да је разумео о чему тихо зборимо. Румен у лицу  упућује нас на пристигле пуне тањире, да ручамо и уживамо. Прогутавши кнедлу,  ошамућени,  пригледајући и даље једни друге, узели смо кашике и дохватили се топле чорбе скоро не осећајући укус. А тамбураши за столом пуним хране, пића и цвећа појачавају гас уз бећарац: Кад се цура пудером напраши/ и жупник се с олтара уплаши.

У сусрет двестотој годишњици (2024) рођења Алексија Радичевића, нећемо испустити прилику да поновимо да је песник свет угледао 15. марта по старом или 28. марта по новом календару 1824. године у Броду на Сави. Крштен је сутрадан, уочи светог Алексија по којем добија крштено име. Годину и по дана касније, 25. септембра 1825. године, Ружа је у Броду родила и другог сина, Стевана.

Живот нас изненађује неким својим неравнинама, то касније постају пикантерије. Тако и око Бранка, то јест око односа његове мајке Руже и баке Стане у Броду. О сукобу свекрве и снајке писао је Јован Јовановић Змај у Јавору 1882. године, објашњавајући зашто се Бранко није родио у очевој (дединој) кући, већ у изнајмљеној, некога Михајла Тасовца:

Пошто је мати Тодорова а свекрва Ружичина била оштре и напрасите нарави, а отац одвише благ и тих да посредује помирљиво између жене и снаје, то не бијаше пречега лека него изнајмити сину други стан. Отац Тодоров имађаше стан ерархијални (који се тиче државне касе – прим. Н. Г.)  за себе у армицији бесплатно, но ради горе поменуте неслоге између жене и снаје најми Тодору приватни стан недалеко од себе, у кући за сада некога Михајла Тасовца под Савом, камо се Тодор са својом женом одмах и пресели, и у тој кући роди се Бранко.

Данас не постоји кућа у којој се родио Бранко Радичевић. У Невену, у лето 1882. године, Ј. Ј. Змај пише: Пролетос састанем се у Бечу са пријатељем својим Игњатом Брлићем, адвокатом из Брода. Обрадовао сам му се врло јер га дуго нисам видео. Разговору не беше краја. Међу осталима сетисмо се и Бранка који се родио у Броду. Запитам Брлића да ли се тамо што ближе зна о породици Бранковој и о првом детињству његовом. Том приликом рече ми да још постоји у Броду она кућа у којој се Бранко родио; та је кућа сада својина г. Михајла Тасовца, али ће се та кућа још овог пролећа, вели, порушити, да се на томе месту друга назида. И Брлић погоди жељу моју коју баш хтедох изустити, и обећа ми, чим се у Брод врати да ће ту кућу дати фотографски снимити и да ће ми ту фотографију послати. Што рече, то и учини, даде о свом трошку фотографисати кућу где по први пут угледа света наш дични Бранко.

Из поштовања према Змају и Брлићу, дуго се сматрало да су њихови подаци о Бранковој кући тачни. Међутим, Теодора Петровић, чувена професорица најстарије српске, чувене Карловачке гимназије, трагајући за истином, открила да је кућа срушена тек 1924/25. године. Наиме, у Брод, око 1860. године доселио се извесни Јаков Екснер који је купио ту кућу и у њој становао до краја живота. У окриљу куће имао је бачварску радњу. Кућу је порушио његов наследник, бачварски обртник, Иван Екснер, и на њеном месту саградио другу. Наследници Ивана Екснера продали су кућу неком Милетићу, досељенику из Босне. На тој кући, Друштво професора и наставника из Славонског Брода поставило је спомен плочу 28. децембра 1954. године.

Но, вратимо се у 1984. годину. После ручка, кренусмо из Славонског Брода кући, руковасмо се гледајући у очи једни другима. А мени у глави звони песма Крвави гест из књиге Линије на длану коју објавих у београдској Просвети (1980): У очима саговорника/ видим прљава дела,/ ал` упуштам се у мучке / ноћне резговоре.// Тече слатка прича ласкавица.// Кад понестане/ тема за обмањивање,/ лисац лисцу/ вуку вуку/ шара по очима,/ пази да случајно/  не промакне/ крвави гест./ У противном/ оде глава/ кад-тад!  Чудо су та прекогнитивна песничка својства, ни сам не знаш одакле избијају, а наслуте оно што ће се догађати. О, поезијо, мајко!

Све у свему, из Славонског Брода понесосмо један једини примарак монографије, остале негде несташе. Причамо о скандалу, не верујемо, и даље. Међутим, у историјској генези овог проблема могу се веома лако уочити неке истине. И оне ће се испољити нарочито у двадесетом веку. Али о томе неки други пут.

И, већ у јесен исте године (1984), гле, као тобож да ништа није било,  настависмо сарадњу са Славонским Бродом, на Бранковом колу обилан програм Ој, Славонче танани, па изложба Бродски ликовни круг, а пре тога на Свечаном отварању, уз бројне песнике и уметнике,  и представнике Горановог прољећа и –  Мјешовити пјевачки збор КУД-а „Ђуро Салај“ из Славонског Брода, па на Стражилову тамбураши и играчи фоклора Брода на Сави. Све тече лепо. Нико не помиње монографију.  Ћуте они, ћутимо ми.

Чудо су људи и времена. Што више постаје друштвено биће, човек је себичнији и грешнији. Али, тако је изгледа одувек, а код нас на Балкану уочљивије него другде. Или нам се чини? Нема правде, неправда влада светом, вели мој врли пријатељ, дуговеки Крајишник, старац Фочо од стотину лета, чији су мушки преци прешли Албанију. Он се више ничему не чуди.

И тако, да наставим тамо где сам стао, из године у годину, све до 1990, правили смо програме у Славонском Броду, они долазили у Карловце и Нови Сад. Почев од песника и уметника, сликара и музичара,  младих и старијих, музејских поставки и јаког фолклора, све је прштало од количине садржаја. И збиља било сјајних тренутака, одличних програма, било вере да ћемо наставити вечно. Југославија је све то, мислили смо с обе стране. Међутим.

Зар је све то био привид?  Је ли то могуууће? – што би узвикнуо чувени спортски коментатор Младен Делић на сплитском стадиону Пољуд (три месеца пре нашег првог сусрета у Броду), на утакмици која је, надреалним голом Радановића, одвела Југославију (против Бугарске 3:2)  на европско првенство у Француску.  Па јесте, могуће је, људи су поводљива и несавршена бића. Поготово тамо где политика умеша своје аморалне и прљаве прсте, и проговори малоумношћу и кратким фитиљима. Раја полеће за фалш-идејама, поготово у време када су медији загосподарили људским животима. Зато нема лаке миридбе, чегрст и завада трају па трају, а после Другог светског рада људи се измирише за две-три године и прионуше на рад и живот.

Оно што се догодило с бродском монографијом – без Бранковог имена, ипак је био злокобни знак. Почетком несрећног рата 1991. године, у Славонском Броду срушен је споменик Бранку Радичевићу. Фотографију обезглављеног Бранка, откинутог са постоља, послао ми новинар Бродског листа, Милан Томашевић, иначе родом из Трстеника у Србији. Прочуло се за то у помами рушења споменика великим песницима и писцима на простору злосрећне Југославије, па се  заинтересовао и Владо Мићуновић, угледни новинар Политике, позвао ме да урадимо интервју за месечник Политикин свет.

У јулском броју те ревије, 1991. године, појавио се разговор са мном, уз објављене две фотографије, подигнутог и срушеног споменика. Поред осталог, новинар Мићуновић ме питао: Историја зла се, изгледа понавља, није то први пут да се руши Бранков споменик?  –   На жалост, није. За време Другог светског рата, усташе су у Сремским Карловцима, пред угледном Карловачком гимназијом, срушиле Бранков споменик, рад Ђорђа Јовановића, који је ту био подигнут 1900. године. После рата, 1947. године саграђен је нови, рад Владете Петрића, који краси прилаз гимназији.

Ето, након шест година, Бранку је поново подигнут споменик у Сремским Карловцима, а ево у Славонском Броду, Бранковом родном граду, није већ пуних тридесет година. Наша држава би требало од Хрватске да затражи да у Славонском Броду поново засја биста њиховог наславнијег суграђанина. Као што је недавно у Петроварадину код Новог Сада обновљена и отворена родна кућа бана Јосипа Јелачића, тако треба порадити и око Бранка Радичевића у Славонском Броду. Влада Србије помогла је са 600 000 евра при откупу банове куће, а овим објектом ће надаље управљати Фондација Спомен дом бана Јосипа Јелачића.

Осим срушеног споменика Бранку Радичевићу, данас  у Славонском Броду нема више ни школе, ни улице са песниковим именом. Те кобне 1991. године, уклоњене су и две плоче са Бранковим именом, једна са куће на чијем месту је некада била онâ у којој се песник родио, и друга – са зграде гимназије, данашњег Машинског факултета. Само је ова друга плоча чудом сачувана у депоу градског музеја у Броду, а Бранкова биста и још једна плоча нестале нетрагом. Недавно, у организацији Већа српске националне мањине Славонског Брода и парохије Српске православне цркве, та спомен-плоча из депоа градског музеја у Славонском Броду, која је послењих година била у поседу поменутог Већа, уз благослов владике славонског Јована,  постављена је у порти будуће цркве Свети Геогије, која ће поново бити изграђена.

Председник бродског Већа српске националне мањине Дарко Спасојевић недавно је изјавио: Драго ми је што смо ову плочу успели по други пут да изнесемо на светлост дана, да наши суграђани виде тог нашег великана, која је по нама уклоњена из свима познатих разлога. Ми смо упутили више дописа и имали пуно усмених разговора са представницима града да се за ту плочу пронађе неко адекватно место, међутим никада нисмо добили никакав одговор да је пронађено примерено место у јавном простору. На срећу, наишли смо на разумевање код наше цркве и добили смо дозволу да плочу поставимо у порти православне цркве коју овде у Славонском Броду градимо по трећи пут.

Спомен плоча је постављена 12. маја да дан Светог Василија Острошког. Она ту стоји, засад, нико је не дира. Парох славонско-бродски Ратко Гатаревић рече за Banija online:  Народ застане, погледа плочу и настави даље, и ја се искрено надам да она већини грађана неће сметати. Затим је додао да је већ ступио у контакт са свештеником из Сремских Карловаца и да ће се ова два града преко цркве, православних верника и наравно Бранка Радичевића међусобно повезивати.

На свечаности поводом постављања и освећења спомен плоче није се одазвао нити био присутан нико од званичних представника Града Славонског Брода и Бродско-посавске жупаније. То говори о третману српске националне мањине у овом граду. А требало би да се узајамно уважавају, јер само то води ка исцељењу рана и нормалном суживоту. Славонском Броду и Хрватској, као чланици Европске уније, припада да позитивно реше и релаксирају односе између Хрвата и Срба. Штетно је то не покушавати, није нерешив тај чвор. Ето Бранка да помогне.

Иначе, у Славонском Броду Срби трећи  пут  зидају цркву посвећену Светом Георгију (Ђорђу) саграђену на самом почетку 19. столећа. Ту је крштен Алексије Радичевић – Бранко. Црква је први пут срушена 1941. године. На том  месту деценијама је био паркинг, а онда 1991. опет је сазидана, па минирана.

 Група Брођана окупљених око Српског културног друштва Просвјета покушавала је с почетка овога века да уради нешто на плану повратка Бранковог споменика и других амблема везаних за његов живот и дело.  Готово шапатом, шаљући пошту кришом, склањајући се од ненаклоњене локалне власти,  јављали су нам се видно залашени, да помогнемо да поново подигну Бранка у Броду. С наше стране, из Бранковог кола ишао је апел да се то уради, но без резултата, нико није чуо вапај. И наша држава је била глува, а Хрватска – да се и не прича.

Зато, данас тражимо да споменик Бранку Радичевићу буде враћен у Славонски Брод. И улица и школа да врате име овог великог песника српског романтизма. И плоча с његовим именом да буде враћена на месту где је била кућа у којој се родио. У поменутом Пероварадину постоје данас улице и Јураја Крижанића, и Марина Држића, и Владимира Назора, и друге.

Заједно са књижевницом Иваном Брлић Мажуранић, такође рођеној у Броду на Сави, Бранко Радичевић је најславнији Брођанин. Договор око конкретне реализације поменутог пројекта требало би, свакако, да буде подигнут на ниво двеју држава, Србије и Хрватске. И, као што неко, у оквиру ове приче,  пре коју годину рече да Бранко Радичевић не припада само српској, већ и европској култури, тако, и тиме, поред осталога,  и –  обавези Хрватске да, на цивилизацијској равни, исправи велику неправду према Бранку у родном му Славонском Броду.

 

Сремски Карловци – Нови Сад, 21. април 2021.

                                                                                      Ненад Грујичић

 

На фотографији Бранислава Лучића, фото-репортера „Дневника“: Ненад Грујичић у Славонском Броду, поред споменика Бранку Радичевићу, подигнутог 27. марта, 1984.

 

Ненад Грујичић

АЛЕКСИЈЕ РАДИЧЕВИЋ

 

Поезија, шта је она, да ли младост што не стари?

Зашто сваког књижевника не надживи прво слово?

Алексије Радичевић младим пером још крвари,

 

Карловци му беху берба, гимназија, Стражилово,

у школи га никад нико називао није – Бранко,

овде стиг’о као клинац, послушајте сад и ово,

 

са један’ест годиница, из Земуна, и све тако,

Аца браца, сремско дете, у Славонском Броду рођен,

шест година карловачких, зар не више, ју на’пако!

 

Гимназија друга мајка, неким вишим смислом вођен,

ту на српском не написа песму своју баш ни једну,

немачки је главни језик, Аца рано и с њим срођен.

 

Али зато хербаријум, као какву књигу вредну,

најбоље је он сложио: биљке, цвеће Стражилова,

микроскопом истражив’о листак жути и петељку.

 

Гимнастика – да, дабоме, била мода тога доба,

атлета је млади Аца, к’о Херкулес снагу има,

тада није пев`о: Дође доба, да идем у гроба...

 

Ах, умало сметнух с ума, да испевам ово свима,

са латинског као ђаче, а уместо на немачки,

превео је Аца запис на матерњи – српска рима.

 

Као школски састав, једном, а баш тако, састављачки,

написао на германском добру песму о Дунаву,

а Кашанин, после, рече да уради то зналачки,

 

чак помало и антички. Али тек у Темишвару,

где студира мудрољубље, филозофски смер – етика,

Аца прву своју песму написа у Божјем дару

 

за матерњу мелодију српског метра и језика.

Девојка је на студенцу пропевала изван Срема

у Банату темишварском, чијих триста претплатника,

 

даде новац за штампање прве књиге усред Беча.

Ето то је име Бранка, пре нег’ ће се тако звати,

Алексије Радичевић, себи самом је претеча,

 

што Црњански једном рече, себи преци, језик – мати.

 

                         (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)

 

БРОД НА САВИ

 

У Славонском Броду трећи  пут  Срби зидају цркву посвећену Светом Ђорђу саграђену на самом почетку 19. столећа. Ту је крштен Алексије Радичевић – Бранко. Црква је први пут срушена 1941. године. На том  месту деценијама био паркинг, а онда 1991. опет сазидана, па минирана.

 

1.

У Бранковом колу предложим

Да се повежемо са Славонским Бродом,

Родним градом Алексија Радичевића.

То одушеви Богдана Винокића за пуним столом

У Сремским Карловцима – па подиже чашу вина!

 

Одлазећи на „Гораново прољеће“,

Ковачићев Олимп у Загребу и Луковдолу,

Навратимо у Брод на Сави и договоримо,

Све у загрљајима, братску сарадњу до балчака.

 

Убрзо подигнемо споменик Бранку

Пред истоименом школом у Броду.

Био присутан и вајар Јован Солдатовић,

Аутор попрсја Бранковог, са очима јелена.

 

Брођани захтевају да на постаменту

Стихови буду исписани латиницом:

Brže braćo, amo, amo,

Da se skupa poigramo!

 

Беше то 1984.

Тек пупају гранчице.

И баш се појавила Монографија Славонског Брода

Песника и есејисте Владимира Рема,

У чијој биографији пише –  „син похрваћеног

Нијемца и мајке из шокачког рода“.

 

А беше и 160. годишњица Бранковога рођења.

На свечаном ручку уз тамбураше,

Смех се лепио на лица, а радост пливала у очима

Што подигосмо споменик песнику у родном граду.

 

И стиже нам по примерак монографије.

Листајући за столом, приметисмо, авај,

Да нема ни слова о Алексију или Бранку?!

Ни о оцу Тодору, ни о деди Стевану – 

Славним цариницима-Радичевићима на Сави.

 

Домаћин Мирослав Чижмек, с осмехом иза ува,

Као кад шалтерски ћата стави оловку,

Општински секретар за културу, газда у свему,

Светлуцав као леденица на месечини,

Не даде никакав одговор на ово тужно чудо.

 

Нагло румен, он забашури причу,

Истрже нам монографију из руку

И подиже чашу уз славонски бећарац:

Кад се цура пудером напраши

И жупник се с олтара уплаши.

 

2.

И као да ништа није било, као јата птица,

Брођани се спуштали на Бранково коло,

Раширених крила у Сремске Карловце и Нови Сад,

А ми полетали у Брод на песников рођендан.

 

По повратку у Војводину стару,

Богдан Винокић и ја навраћали у кафане

И чарде око Полоја и Бачке Паланке.

 

Кад би нас тамбураши приметили,

Једни бежали, а други остајали.

Знали су Богдана-боема годинама:

Кад је имао, сав им је новац давао,

А кад није, морали су џаба да му певају.

 

Богдан покушава да остави цигарете.

У новчанику носи маказице:

Кад попуши до пола, одсече жар дувана,

А други део врати у кутију.

 

И тако све до деведесет прве:

У Броду срушен Бранков споменик,

А школа и улица избрисаше песниково име.

 

О, не беше оно случајно, драги Богдане,

Што у Ремовој монографији на ручку у Броду

Не пронађосмо ни петељку од лозе Радичевића.

*

А на Дунаву и Сави,

У напуштеним чамцима

Бубња с небеса балкански лед.

 

     (Из књиге „Песме о младости“, Бранково коло, 2019)