Brankovo kolo - slika Brankovo kolo - tekst Brankovo kolo - pero

О МИРОСЛАВУ АНТИЋУ, И О ЈОШ ПОНЕЧЕМ

slika

У сусрет 50. Бранковом колу, ево једне потребне каже. Од самог почетка, од 1. Бранковога кола 1972. године, Мирослав Антић је имао важну улогу на овој песничкој и културној манифестацији. Бранково коло се, коначно, као таква манифестација било установило и отргло од панађурских светковина и циркуских шатри које су шездесетих година прошлог века биле зацариле у Сремским Карловцима. Чак се крајем поменуте деценије догодило и једно убиство на рингишпилу. Због тога је неколико година таква вашарска манифестација била забрањена.

И као песник и као новинар Мирослав Антић је, покретањем Бранковога кола 1972. године, имао јединствену улогу. Било је да понекад и не дође, најављен и - позван, па га нема у Карловцима, али – и то се догађа великим песницима. Међутим, треба истаћи да је 1972. Антић имао незаборавну мисију поред Пере Зупца који је те године био главни оперативац на првом Бранковом колу. Мика Антић га је у својим извештајима у новосадском Дневнику звао и директором.

Лист Дневник је 22, 23, 24. и 25. септембра 1972. године, на леп и редак начин, донео подлистак Бранково коло, и тиме бројне трагове, записе, вести и фотографије поводом трајања ове манифестације. Подлистак је  уређивао Мирослав Антић, а сваки број излазио је на четири стране. У првом броју Дневниковог подлистка Бранково коло, проналазимо програм целе манифестације која је трајала од 22. септембра до 15. октобра те године. Свечано је отворена на Тргу Бранка Радичевића у Сремским Карловцима. Предајући „кључеве капија карловачких“, Бранково коло је отворио Перо Зубац „поздрављајући скуп у име младих, у име Новог Сада и града домаћина, у име поезије и пријатељства свих наших народа“.

У подлистку Бранково коло, број 2, налази се уводни текст Мирослава Антића под насловом Алеја младих: „Постоји леп предлог да новооснована Колонија ликовних уметника из Сремских Карловаца позове у госте југословенске вајаре и да ти вајари, гостујући у Бранковом граду, израде бисту по једног песника из историје југословенске књижевносати. Попрсја би била постављена дуж пута који води на Стражилово па би се тако од Карловаца па до Бранковог гроба пролазило крај великана који чине најбоље у култури свих наших народа.“

Идеја је заиста лепа, комплементарна са идеологијом државе тога времена. Идеја ће наставити да живи до данашњих дана. Нарочито ју је заговарао вајар Јован Солдатовић који је аутор новог споменика Бранку, подно Стражилова, подигнутог 1974. године поводом века и пô од рођења Алексија Радичевића. Идеју је снажно заговарао и Богдан Винокић председник савета Бранковог кола од 1983. до 1988. године.  И не само они, то је идеја која никога није остављала равнодушним, нарочито у тренутку када је последњих година из Бранковог кола та идеја проширена са предлогом да Алеја песника обухвати најзначајније европске песнике, нарочито романтичаре, и тако буде установљена на нашем „рајском Стражилову“ као српском Парнасу.

Иницијална варница Мирослава Антића пре пола столећа могла би да постане  данас песничка буктиња врхунског културног пројекта којим би се поносила Европска престоница културе у Новом Саду (и Сремским Карловцима), која ће, ако дозволи пандемијски кошмар, иако већ одложена за годину дана, бити одржана 2022. године.

Заједно са Србијом, ту су још два, донедавно, домаћина европске престонице културе исте године,  Румунија и Грчка, са градовима Темишвар и Елефсина. За почетак, уз разговоре и договоре са румунском и грчком амбасадом, на Стражилову могле би се наћи бисте Михаја Еминескуа и  Косте Уранија.  Међутим, управо чујемо да је Новом Саду предата титула Европске престонице културе, чији ће носиоци, гле,  бити не Темишвар и Елефсина, већ градови Еш (Луксембург) и Каунас (Литванија).  И овде можемо издвојити два песника, за бронзана попрсја: Мишел Ленц и Чеслав Милош. А потом бисте осталих великих песника европских народа. Сматрамо да Алеја песника на Стражилову, као конкретан, целисходан и јединствен  пројекат, који би остао у нашој земљи после одржане Европске престонице културе, по оригиналности, песничкој и животној снази једноставно нема премца.

Као врхунски и непоновљиви песник, Мирослав Антић је знао шта значи на балканским просторима Стражилово са првим, пирамидалним спомеником Бранку, на врху овог дела Фрушке горе, подигнутим далеке 1855. године, два лета после култног преноса Радичевићевих земних остатака из Беча на Стражилово. У то време, енглеска штампа писала је надахнуто о том митском преносу. Наиме,  у недељнику Џон Бул (Лондом, 4. августа 1883), поред осталог, појавио се и овај запис:

 „Ове недеље, земни остаци најпопуларнијег српског песника ексхумирани су са гробља Св. Марка у Бечу и пребачени на Стражилово, близу Карловаца, које је песник одабрао за место свога починка. Бранко Радичевић, или само – Бранко, како га обично у народу називају, рођен је у Броду 1824. године. Он је имао највећи утицај на књижевни развој српске нације. Бранко се може назвати и зачетником модерне српске књижевности. Као лирски песник, он се, можда, најбоље може описати као српски Роберт Бернс, и као такав, српски песник par excellence. Бранкова највећа амбиција – да посети фатално Косово Поље и напише еп о тамошњој бици – спречена је прераном смрћу 1853. године.“

Али, с друге стране, Бранко Радичевић је написао сатиричну поему Пут у којој се обрачунао са противницима Вука Караџића у тадашњој Матици српској на челу са Јованом Хаџићем (псеудоним Милош Светић). То га је коштало забране – његове књиге једанест година нису могле ући и библиотеку Матице српске.

Мирослав Антић био је уредник едиције Прва књига Матице српске, али га то није судбински повезало са овом старом књижевном установом. Занимљиво је казати, на пример,  да Мирослав Антић није добитник Змајеве награде Матице српске. Кад погледао добитнике овог признања, невероватним се чини тај податак. Зар „Плави чуперак“ у безброј издања није достојан Змаја, или Антићев Концерт за 1001 бубањ или, пак, Мит о птици, Издајство лирике и друго.

Међутим, Мика Антић нам је и овде иницијални дамар да осветлимо и приметимо да ову награду нису добили и други значајни новосадски песници: Павле Поповић, Вујуца Решин Туцић, Перо Зубац, Гојко Јањушевић, Војислав Деспотов, Раде Томић, Борислав Милић, Бошко Ивков, Ласло Блашковић и други. Али зато, ову награду су, као становници Новог Сада, добила само три песника: Бошко Петровић (1956), Иван Негришорац (2007) и Селимир Радуловић (2017).

И све би то било у реду, и не бисмо уопште помињали Антића и друге Новосађане песнике, да ова тројица новосадских лауреата, у тренутку добијања Змајеве награде,  нису били високи функционери Матице српске: уредник Летописа Матице српске, секретар Матице српске и управник библиотеке Матице српске. Еклатантан сукоб интереса велике дубине и ширине, који многи виде и – ћуте у шкргуту, осим једног мог комшије који пише песме за своју душу. Но, свако је газда својих поступака и свога образа.

И да не буде забуне, сјајни песници с новосадском адресом, Милан Ненадић, Ђорђо Сладоје и Стеван Тонтић,  као лауреати Змајеве награде, примили су ово признање као становници Зрењанина, Врбаса и Сарајева (Берлина), а Војислав Карановић, једно време живећи у Новом Саду, као житељ Београда.

Мирослав Антић је песник који у Новом Саду, и не само ту, има данас своју улицу, школу, споменик, манифестацију и награду са својим именом. Нема ту никакве љутње око оне друге поменуте награде, живот је велики грабеж на све стране и аморална вртешка дневнополитичког камелеонства, али – уз два споменика Бранку Радичевићу на Стражилову –  песници попут Мирослава Антића остају песници за сва времена.

Посветио сам сонетни венац, Палидрвце, Мирославу Антићу пре непуних десет година,  а објавио га и у књизи Светлица (Просвета, Београд, 2015). Ован сонетни венац је настао након песничке вечери у Руском дому у Београду, посвећене Мики Антићу. Учествовали су Ружица Сокић, Весна Чипчић, Раша Попов, Миодраг Петровић и ја, а музички гости  били тамбураши из Микиног Мокрина, одакле је иначе и Раша, а и Весна - из Кикинде. По изласку књиге наступио сам на Антићевим данима у Новом Саду и прочитао сонетни венац посвећен Мики. Заправо, био је то целовечерњи програм где је о венцу говорио Јован Попов а ја казивао сонете из венца.  

Док сам састављао овај текст, пукла вест да је песникиња Јелена Ленголд изиграна око награде Мирослав Антић у Новом Саду. Наиме, крајем фебруара јој се, са свечаног ручка после једногласно донесене одлуке,  јавио трочлани жири и редом честитао награду. Утом је данима наступило ћутање, а онда вест да су до даљњега одгођени 14. Антићеви дани који су по традицији требало да крену 14. марта, па опет ћутање домаћина феште још месец дана.

Песникиња је обавестила јавност о овоме. А онда је из Културног центра Новог Сада, организатора Антићевих дана (заједно са Градом Новим Садом), уследио жесток одговор и негирано да је она добитница награде. И чланови жирија су се нашли затечени. Убрзо је председник жирија релативизовао своје телефонско јављање лауреаткињи да јој честита награду. Наиме, одлуку жирија тек треба, као у Брежњевљева времена, да аминује Одбор Антићевих дана, то јест Град Нови Сад. Невероватан и непотребан облик одлучивања о лауреату једне песничке награде, комитетско-бирократско-административни облик неговања цензуре, која се сада и догодила.

Политичка разлика у погледу на свет, у односу на естаблишмент на власти, уопште није одлучујући фактор  при вредновању уметничког дела.  Напротив, било би добро за Антићеве дане и Нови Сад  да награду понесе управо врсна песникиња  Јелена Ленголд.  Тиме би се, и на овој „ситници“, показало да је наше друштво демократски развијено и слободно.

Шта ће се догодити у наредном периоду, можда можемо и претпоставити. Али несумњиво би најбоље било да награда Мирослав Антић буде потврђена и свечано уручена Јелени Ленголд која је, поред осталих признања, и добитница Европске награде за књижевност (Брисел, 2011). Не буде ли тако, Нови Сад ће се, заслугом локалних удворица и жбирова,  срозати у провинцијску рупу на мапи културе, а којој он, по броју и капацитету својих талентованих и остварених песника и писаца, уметника и научника, не припада. Остаће бесловесна мрља, велика брука за Нови Сад, поготово што он слови као Европска престоница културе наредне године. Нови Сад ће се осрамотити као велики културни центар са дугом и јединственом песничком и књижевном традицијом.

Узгред да кажем, да смо у Бранковом колу уочи почетка Пролећних Бранкових дана 2021 (од 15. до 28. марта) били изненађени да су Антићеви дани, који су по традицији требало да крену 14. марта, одложени на неодређено време. Ми смо успели програме на Пролећним Бранковим данима да одржимо у Сремским Карловцима и Новом Саду, што у сусретима уживо, што у онлајн варијанти, без икаквих проблема. Чак смо као госте имали четири лауреата награде Печат вароши сремскокарловачке (један је дошао из Истре), која им је свечано уручена у просторијама Бранковог кола у Карловцима.

          Сремски Карловци - Нови Сад, 14 - 23. априла 2021.                                 

                                                                                                                                         Ненад Грујичић

 

Фотографија из албума Бранковога кола, снимак Ивана Карлавариса:

Мирослав Антић на 5. Бранковом колу, Стражилово, 4. септембра 1976.

 

 

Ненад Грујичић

МИРОСЛАВ АНТИЋ

 

Са овога света песник отишао к небу рано,

али има једна слика: Мика поред Чет’ри лава,

умео је у свом болу да делује насмејано.

 

С усана му облак дима, завејана цела глава,

песник вири сувим лицем, поред њега и Десанка,

и публика ту је млада, са песником разговара.

 

Учарано то је око, досањаног неког санка,

a кад нешто проговори, догоди се и да муцне,

измеђ’ јаве и тих снова линија је врло танка.

 

Кад год стигне током дана волео је кап да гуцне,

о животу пропевао младалачки попут Бранка.

А у центру Карловаца, као да ће сад да штуцне,

 

црно-бела слика каже: нема данка без осванка,

песници су као деца, остарили пре времена,

пут путују ка звездама као путник без уранка,

 

време стоји, простор хита, на леђима два бремена,

једно – ерос што нас куша, у висине луде баца,

а друго је црн танатос, вреба искру из камена.

 

И Антић је добро знао каквим светом то кораца,

пет пута се оженио утопљен у пјанство неба,

знао је да овај живот тамо-амо чојка баца

 

  и да с песмом к’о са смрћу до бескраја ићи треба.

 А на земљи – факултети, разноразне предрасуде,

  бирократски формулари – многи студент знање штреба, 

 

  професори уче како наставником да се буде,

  не годи им када студент одмах жели песник бити,

  да објаве прву књигу узалуд се деца труде.

 

  Еј, Антићу, веле профе, откуд сада овде и ти,

  популаран јеси много, твоје песме воли раја,

  ал’ докторат овде код нас нико неће одобрити,

 

  естрадни си мангуп, Мико, херметика ти не ваља,

  ми пуштамо рад о оном кога народ и не чита.

  Песме моје, сирочади, у траљама вас остављам,

 

  ево јурим к Стражилову да и Бранка о том питам,

  рече Антић – дочека га зеленило, дечја граја,

  потражују аутограм, с омладином врху хита,

 

  а у маси два разреда из Мокрина завичаја.

 

                       (Из књиге „Сремскокарловачке терцине“,  Бранково коло, 2020)